Zašto EU ubrzano traži partnere za kritične sirovine

U okviru ovog dokumenta navode se različite oblasti saradnje između Brisela i Beograda, koje obuhvataju pitanja kao što su zelena tranzicija, električna vozila, baterije i kritični minerali. Međutim, koliko god taj dokument privlačio pažnju u domaćem javnom prostoru, jer za Srbiju deluje kao novost, u prethodnih preko godinu dana, Evropska unija je potpisala dosta sličnih dokumenata o saradnji sa najrazličitijim državama sveta u istoj oblasti. Ti dokumenti su naravno adaptirani za lokalni kontekst tih država i njihove potencijale, ali su u svojoj bazi slični. Dosadašnji partneri potpisnici Evropske unije u ovoj oblasti su i: Kanada, Norveška, Čile, Ukrajina, Australija, Čile i mnogi drugi. Postavlja se pitanje, zašto Evropska unija potpisuje ovakve dokumente sa različitim državama i koji je cilj saradnje u oblasti kritičnih sirovina, kao i koji su interesi država potpisnica da na ovaj način stupaju u odnos sa EU, piše politikolog za međunaordne odnose Dimitrije Milić.

Postoji verovanje da ukoliko bi došlo do nagle propasti svetske trgovine, od velikih sila samo bi Rusija i Sjedinjene Američke Države opstale kao funkcionalne države. Najveći deo država članica Evropske unije, ali i Kina i Indija našle bi se u ogromnim problemima. Pored brojnih faktora, razlog za to je što Rusija i SAD imaju dostupne energente i ključne minerale, dok recimo Nemačka, Italija ili Španija to nemaju. Evropske države u velikoj meri zavise i od uvoza fosilnih goriva koja su motor stare ekonomije i energetike, ali i od uvoza i obrade minerala nužnih za zelenu tranziciju budućnosti.

Iako se EU trudi da smanji zavisnost od Rusije u sferi fosilnih goriva, ona trenutno gaji drugu zavisnost, koja je može koštati u budućnosti. EU dominanto po pitanju kritičnih sirovina nužnih za zelenu tranziciju, koja bi omogućila evropskim državama energetsku suverenost koju sada nemaju, zavisi od Kine i drugih partnera. Po pitanju bakra, kobalta, litijuma, nikla, tungstena i retkih elemenata Zemlje, evropske države zavise dominantno od Pekinga, koji sa jedne strane poseduje preko 50% kapaciteta za obradu ovih materijala, ali je sve nesigurniji partner iz političkog ugla. Nekoliko kineskih kontrola izvoza retkih elemenata Zemlje, poput cerijuma, već su nanosili štete evropskoj industriji.

Iz tog razloga, Brisel je doneo strategiju koja bi trebalo da obezbedi veće kapacitete rudarenja i obrade rude na samoj teritoriji EU, ali i da pronađe stabilnije i pouzdanije spoljne partnere za čitav niz sirovina. Ta strategija je sadržana u okviru Zakona o kritičnim sirovinama koji je u martu 2023. izglasan skoro konsenzualno u Evropskom parlamentu, a iz kog se granaju dalji potezi Brisela. Jedan potez je svakako podrška podizanju domaćih kapaciteta za rudarenje i obradu ovih minerala, gde se skraćuju potrebni rokovi za izdavanje dozvola i daje podrška takvim projektima. Što se tiče nekoliko ključnih minerala, Unija ima velike deficite. Finska je recimo trenutno jedina država koja rudari deficitarni fosfat i kobalt, a postoji i solidan manjak kada se radi o bakru, litijumu i niklu. Iako za sve navedene rude postoje brojni rudarski projekti u različitim fazama, količine neće biti dovoljne. Bez ovih elemenata nema vetrogeneratora, baterija, solarnih panela, električnih vozila ili skladištenja energije, pa samim tim ni ozbiljnije zelene tranzicije u Evropskoj uniji.

Od marta prošle godine Brisel ulaže napore da pronađe što veći broj partnera koji mogu da u budućnosti stabilno snabdevaju Evropsku uniju potrebnim sirovinama i učestvuju u evropskim lancima snabdevanja oko zelene industrije. Najočigledniji izbor svakako su bile države poput Australije, Argentine i Čilea koje već imaju velike rezerve i proizvodne kapacitete za minerale. Naime, Čile je ubedljivo najveći svetski proizvođač bakra, a zajedno sa ostalim navedenim državama, uz Kinu, zauzima najviše mesto i kada se radi o litijumu. Kanada je prisutna u manjim procentima kada se radi o skoro svim navedenim mineralima, poput nikla, litijuma i bakra, a i politički je bliska Evropskoj uniji.

Jedno od najvažnijih partnerstava u ovom nizu je svakako Norveška, koja je zbog energetske krize sa Rusijom, postala najvažniji partner EU oko izvoza nafte i gasa. U pitanju je država koja ima i rezerve kobalta, fosfata i retkih elemenata Zemlje, a koja je u svojoj državnoj strategiji iz 2023. najavila da želi da postane država najodrživijeg rudarenja minerala na svetu, gde joj najveću konkurenciju predstavljaju Finska i Švedska. Ove države će Briselu služiti kao ogledni primeri za ostale partnere što se tiče održivog rudarstva i obrade rude, a ti ekološki standardi su i za partnere sve viši.

Iz ovog ugla bi trebalo posmatrati pismo o namerama Srbije i Evropske unije, odnosno kao deo briselske strategije koji ima cilj da kroz zelenu tranziciju EU postane energetski nezavisnija i da u srednjem roku smanji zavisnost od Kine. Srbija, koja poseduje značajne rezerve barem dva od pet najvažnijih kritičnih minerala, bakra i litijuma, je zato u dodatnom fokusu u odnosu na ostale države regiona.

Za Srbiju bi od najvećeg značaja bilo da u perspektivi obezbedi poštovanje najviših EU standarda u celom lancu proizvodnje kritičnih mineralnih sirovina, od rudarenja, obrade, pa sve do reciklaže. Iz ugla šire evropske strategije, spomenuto pismo o namerama bi pretpostavlja se trebalo da bude uvod u potpisivanje strateškog sporazuma o kritičnim sirovinama, a što je usklađeno sa ranije usvojenim Planom rasta Zapadnog Balkana. Ovaj plan takođe spominje integraciju regionalnih lanaca snabdevanja u evropske lance uz neophodnost dalje akcione razrade te integracije. Zbog svega toga, trenutna dešavanja su samo početak budućeg evropskog interesovanja oko ovih tema u kontekstu naše zemlje.