Toyota je imala superautomobil: Šta se desilo sa njim? VIDEO

Priča nema srećan kraj, jer je ovaj koncept od trakaće staze preko glamuroznog predstavljanja na kraju zavšio u nepoznatoj hali.

Automobilska scena poznaje nišu automobila visokih performansi koje nazivamo superautomobili. Iznad njih po hijerarhiji stoje ''rakete'' koje se proizvode u ograničenim serijama koje poznajemo kao hiperautomobili. Dok je ludilo za hiperautomobilima započelo 2005. godine s debijem "Bugatti Veyron", fenomen superautomobila, kakvog danas poznajemo, pokrenula je sredinom 1960-ih Lamborgini Miura sa centralno postavljenim motorom.

Do ranih 1990-ih, poznati proizvođači i novajlije razvijali su superautomobile koji oduzimaju dah i koji su počeli preplavljivati tržište u jednom trenutku. Čak je i Honda, poznata po izradi jeftinih i pouzdanih automobila i motocikala, iznenadila sve superautomobilom sa centralno postavljenim motorom kada je lansirala kultni NSX.

Iako je NSX postao prvi masovno proizvedeni japanski superautomobil, to nije bio prvi pokušaj jednog japanskog proizvođača da stvori jedno takvo vozilo. Tokom rane ere superautomobila dizajnirano je nekoliko koncepata, a jedan od najfascinantnijih bio je Toyotin EX-7.

Za sve je kriva Grupa 7

Godine 1966. u ažurirani pravilnik Svetske automobilske federacije (FIA) uvedena je Grupa 7. Nova kategorija sportskih automobila koja je proizvođačima automobila omogućila neviđeni nivo slobode u stvaranju munjevito brzih trkačkih dvoseda. To pravilo brzo su prihvatile mnoge poznate sportske serije širom svijeta, uključujući severnoamerički Can-Am ili Veliku nagradu Japana (pre nego što je postala deo kalendara Formule 1).

Tokom drugog dela 1967. Toyota se udružila s Jamahom i stvorila svoj prvi "čistokrvni" sportski automobil, Toyotu 7 (službenog kodnog imena 415S). Toyota 7 je debitovao na VN Japana 1968. održanoj na stazi "Fuji Speedway", ali nije uspela da pobedi u trci. To je dovelo do razvoja modela New 7 (474S) predviđenog za trku 1969. godine, a na kraju je kulminiralo sa verzijom Turbo 7 (578A) iz 1970. godina, koja je trebalo da preotme trofej dominantnom Nisanu, osvajaču prethodna dva izdanja VN Japana.

Tokom leta 1970. godine, Turbo 7 je naišao na mehaničke probleme u toku probne vožnje u Suzuki, što je dovelo do užasne nesreće koja je odnela život perspektivnom japanskom vozaču Minoru Kavaiju. Smrt Kavaija šokirala je japanski svet motosporta, nateravši Nisan i Toyotu da se povuku s VN Japana te godine, koja je na kraju u potpunosti otkazana.

Toyota je u početku razmišljala o ulasku preostale Turbo 7 šasije u severnoameričku seriju "Can-Am", ali iz poštovanja prema Kavaiju, proizvođač je otkazao projekat Grupe 7. Jedna od tih povučenih šasija brzo je dobila novu ulogu, postavši baza za Toyotin prvi koncept superautomobila za ulice.

Šasija i pogonski sklop prilagođeni trkama

U početku napravljena od strane Jamahe, Turbo 7 šasija s aluminijumskim cevima prilagođenim za trke samo je malo modifikovana za vožnju po ulicama. Koncept je zadržao potpuno nezavisnu konfiguraciju suspenzije s amortizerima podesivim po visini i kočionim sistemom s četiri diska.

Zadržan je i raspored centralno postavljenog motora. Toyotini inžinjeri koristili su isti 5,0-litreni V8 pod uglom od 90 stepeni s Denso elektronskim ubrizgavanjem goriva. Agregat sa dve bregaste i dvostrukim turbo punjačem mogao je da razvije oko 800 konjskih snaga, dok je verzija s atmosferskim motorom u konceptu superautomobila smanjena na oko 450 KS, što je i dalje bila impresivna brojka za drumski automobil iz 1970. godine.

Motor je bio povezan sa petobrzinskim ručnim menjačem "Aisin SR-55" i ojačanim kvačilom, identičnim koji su koristili Turbo 7 trkački automobili.

Hrabar pogled na superautomobil budućnosti

Iako je izgubila svoju turbo čaroliju, najsavremenija sportska šasija Grupe 7 dobila je potpuno novu karoseriju koja je izgledala kao da dolazi sa seta naučno-fantastičnog filma. Dizajnirana u Tojoti s fokusom na aerodinamiku, nisko spuštena struktura izgledala je decenijama ispred običnih modela koje je japanska kompanija tada proizvodila. Sa svojim špicastim prednjim delom koji se ulivao u glomazno vetrobransko staklo praćeno sa dvostrukim staklenih krovnim pločama i širokim, klinastim zadnjim krajem, automobil je bio impresivan iz svakog ugla.

Verovatno njegova karakteristika koja je izazivala najviše strahopoštovanja bio je mehanizam za otvaranje vrata. Umesto uobičajenog otvaranja, vrata i ugrađene staklene krovne ploče otvarala su se vertikalno prema zadnjem dijelu, otkrivajući zadivljujuću kabinu s dva sedišta ukrašena žuto-belim presvlakama.

Još impresivnija od vrata, koja su se otvarala pritiskom na taster zahvaljujući hidrauličnom sistemu, prilagođena sportska sedišta su se takođe automatski podizala, čineći penjanje i ulazak na nisko spuštena sedišta mnogo pristupačnijim.

Zvezda Sajma automobila

Inovativni koncept superautomobila nazvan je EX-7. Njegov prefiks (EX) značio je da se radi o četvrtoj iteraciji Tojotine eksperimentalne serije vozila, dok je sufiks (7) označavao njegovu povezanost s programom Motorsport Grupe 7.

Koncept je imao javni debi na sajmu automobila u Tokiju 1970. godina, gde su ga javnost i automobilski mediji dočekali "spuštenih vilica". Retki su bili oni koji su mogli da poveruju da je reč o funkcionalnom konceptu, a još manje su očekivali da se iza svega krije Tojota. Iako su mnogi moćni entuzijasti bili spremni da plate enormne iznose, Tojota nikada nije razmišljala o proizvodnji.

Automobil prikazan na sajmu u Tokiju bio je jedini primerak prvog koncepta superautomobila. Iako se nekoliko puta pojavljivao tokom 1970-ih, posle ga niko više nikad nije video. Nema jasnih informacija o tome gde se trenutno nalazi. Neki nagađaju da je rastavljen, dok drugi izvori navode da je još uvek u posedu Tojote i čeka restauraciju.

Neki, pak, sugerišu da je kultni model "Lexus LFA", napravljen u ograničenoj seriji od samo 500 automobila, čiji V10 motor je razvijen u saradnji s Jamahom, njegov indirektni naslednik, ali to nikada nije zvanično potvrđeno.

EX-7 navodno je završio u nepoznatoj hali, skupljajući prašinu i čekajući dan za reinkarnaciju.