Dušan Ivković - Svugde nosim svoj krst

Razgovor sa njim već posle pet minuta, i pre nego što se i formalno uključi diktafon, nedvosmisleno pokazuje da je u pitanju svetski čovek, gospodin u onom izvornom smislu te reči i, što je možda za ovo podneblje ilustrativnije - pravi šmeker. To vam je ona vrsta koja je u ovim silikonskim vremenima u izumiranju, stavljena u senku lažnog blještavila i isto takvih vrednosti.

Razgovarao: Zoran Pavić
Foto: Marko Risović
Tekst ustupio magazin "Status"

Duda Ivković je čovek koji je uvek znao šta hoće, znao je i kako. Jedan od najuspešnijih evropskih trenera, predsednik Svetske trenerske asocijacije, najuspešniji selektor svih država kojima je glavni grad bio Beograd, čovek koji je vodeći reprezentaciju izgubio samo jedno od pet finala, pogazio je svoje principe i vratio se na klupu reprezentacije Srbije. Uvek je u karijeri potpisivao ugovore na tri godine i nikad, bez obzira na ponude koje se ne odbijaju, nije se vraćao na posao koji je već radio.

Sedeo sam pored njega u avionu kad se reprezentacija leta '95. vraćala iz Atine. I ostala mi je u sećanju jedna njegova rečenica, kad je, dok smo se približavali Beogradu, pilot rekao da hiljade ljudi ide ka aerodromu, da su zakrčeni putevi, Ivković je ustao, okrenuo se unazad ka igračima i rekao - Čujete li vi ovo, vi ste heroji. Nije rekao - mi smo heroji. Posle sam pričao sa nekim igračima koje je iznenadila ta vaša reakcija, kažu - poznato je da Duda ne troši velike reči. Čini mi se da ste vi u toj jednoj rečenici na neki način pokazali vašu trenersku filozofiju.
Pa ne znam koliko je to dobro u smislu posla. Napravljeno je stvarno čudo posle godina izolacije, mnogo toga se tad nagomilalo, od Litvanaca koji su hteli da napuste finalnu utakmicu, do Hrvata koji nisu izašli na pobedničko postolje. Ja sam skoro zaboravio na sve to. Nikad se ne vraćam unazad, uvek gledam da idem napred. Tad me je jedan vaš kolega pitao: Hoćete li vi sad stvarno da napustite ovaj posao? Da, rekao sam, radiću dok ne obezbedim našoj reprezentaciji izlazak na sva svetska takmičenja. To je sad urađeno i to je kraj.

Nije baš praksa da neko minimizira svoje zasluge…
Moj je posao da pronađem ulogu svakom u timu koji vodim, da svako da svoj maksimum i kad oni to uzvrate, to je njihov uspeh. Ne zameram ni onima, iako je to meni strano, koji kažu ja sam dobio, ja sam te stvorio… Kod mene je uvek - ja sam ti dao šansu, ti si je iskoristio, ti si dao svoj maksimum…

Vratili ste se u srpsku košarku u vreme njene najveće krize u poslednjih 30 godina, u vama svi vide spasioca.
U košarku sam ušao u jednom fantastičnom momentu, kao trener profesionalac trenirao sam Kićanovića i Dalipagića. Danas je drugačije vreme, treba da pokušamo da napravimo nešto kvalitetno, nešto što se zove sistem takmičenja, liga, registracioni pravilnik... Svi oko mene to prihvataju sve dok ne preovlada klupski interes i posle mnogo razgovora dođete u situaciju da sve to svesno razvale. Znači, radili smo celu zimu i ušli smo u juni mesec, a onda nula, kraj. I to im odgovara. Odgovara im da ne postoji registracioni pravilnik, da se radi po starom… Sa iste te pozicije i sad razgovaram sa igračima: vi jeste sad mladi ljudi - negde između 19 i 25 godina, osim Kecmana i Vujanića - i vi ćete već sutra da budete sportski funkcioneri, jako brzo će to da bude, a veoma je bitno u kakvom stanju će tada da bude srpska košarka, jer mi srpsku košarku sada ne vraćamo već treba da počnemo da je stvaramo.

Tad ste je vratili.
Da, a sada treba da počnemo da stvaramo imidž srpske košarke jer ovo što sada imamo jako loše izgleda.

I ta '95. je bila godina povratka na međunarodnu scenu posle četiri godine izolacije.
Tad je bila drugačija situacija jer smo imali asove koji su igrali širom Evrope i ja sam ih samo okupljao. Sećate se, igrali smo pod raznoraznim imenima - ol star i ne znam kakvim još. Čak sam u to vreme odbio da primim bilo kakav honorar vodeći selekciju koja se nigde ne takmiči. Naše tadašnje utakmice finansirali su klubovi u kojima sam radio, pomagale su nam i neke grčke opštine, plaćale pripreme. Danas smo u situaciji da prvi put nismo igrali na Olimpijadi, a to je sve jako bolno… Igrači iz NBA stigli u Peking, Kinezi k'o Kinezi slikaju sve živo, pa i nas, s tim što smo se mi, posle turnira Dijamantska lopta, rastali s Kinom, vratili se… Jako tužna slika… I to je dodatni motiv da nas bude u Londonu za četiri godine. Moji su zahtevi uvek, što se tiče stvaranja igre, discipline, kolektiva, bili i ostali isti.

Prihvatili ste se teškog posla, deo javnosti je zaista bio iznenađen, pitali su se - šta će to sad Dudi?
I ja sam bio iznenađen.

Šta vas je prelomilo?
U razgovoru sa radnom grupom koja je trebalo da izabere selektora rekao sam im otprilike da sam se uvek borio za najbolje rešenje za srpsku košarku. Obavio sam razgovor sa Pešićem kao najboljim mogućim kandidatom i dogovorili smo se, on mi je to obećao. Osvanuli smo jedno jutro u Moskvi, negde u rano proleće 2006. godine, i on je to prihvatio. U međuvremenu je, međutim, odustao. Kad sam shvatio da praktično niko ne želi to da radi i kad je Bora Stanković rekao da sam ja jedini izlaz a oni će, obećao je, timski stati iza toga, doneo sam odluku. Uvek je moja filozofija bila da ja iškolujem trenera, da spremim stručni štab. Tako je bilo i '95. godine, Željko Obradović se borio kao lav, nije hteo da prihvati to. Čović je iskoristio svoje političko lukavstvo pa me uvukao da ja budem selektor, a Željko trener. U svakom poslu samo jedan može da ima odgovornost, ne mogu da budu dvojica, je l'. Taj posao '95. sam završio i sigurno je da je tu moglo da se traži neko kvalitetnije i dugoročnije rešenje. Jasno mi je da treba da budem u gardu non-stop zbog svega što se okolo dešava. Mi ne možemo sada da se pripremamo za prvenstvo u Poljskoj na isti način na koji smo to radili pre 15 godina, jer su moji zahtevi što se tiče realizacije programa priprema sada mnogo veći. Tražiću maksimum i od igrača. A da bih tražio maksimum od njih i mi treba da im ponudimo maksimalne uslove.

Rekosmo da ste vi sad na novom početku. Ovde smo na Crvenom krstu. Tačno pola veka od kad ste počeli da se bavite košarkom…
Da li mi verujete da znam svako dvorište gde je ko stanovao, gde je ko bio... Godinama evo, tu preko puta, okupljali smo se u "Đerdapu", preko puta je bio Ćira... Pola veka smo se tu skupljali. Ponovo smo na Crvenom krstu, vi ste, hvala bogu, živi i zdravi, šta je sa Crvenim krstom?
Crveni krst se promenio. I moj najmlađi sin, koji je rođen u Atini, oseća se kao Krstaš, a ja sam, kako pričaju ljudi, neka legenda Crvenog krsta. Ako bismo pričali o Crvenom krstu onda bi trebalo jedno dvadeset nastavaka.

Rekli ste da se promenio. Šta se promenilo - duh, arhitektura?
Promenio se, pre svega, u arhitekturi. Strahovito mnogo se gradi, sad se tu pojavljuju neki novi ljudi. Ponosan sam što sam sa Crvenog krsta poneo to da niko ne može, ni pod kakvim pritiskom, da kaže da sam, recimo, nešto dobio i primio i da me zbog toga ucenjuje. To je možda onaj kvalitet zbog kojeg, kako kažu, nisam baš podoban za ovaj moderni svet. Nisam podoban da ulazim u dilove koji nemaju veze sa košarkom ili sa poslom koji volim i koji radim. Hoću da kažem, kad sam došao u situaciju da politika želi na neki način da napravi kontakt sa mnom, ja sam to odbio. Nikad nisam bio član ničega. Dođe, recimo, moj drug Mrka (Mrkonjić, prim. aut.) i pozove me: Dođi sutra, šef treba da ti preda orden Nemanje. Mi smo školski drugari. Kažem mu - jesi li ti normalan, zar misliš da u ovoj situaciji kad ste u kompletnoj dubiozi treba da se pojavljujem da primam orden Nemanje od Miloševića? Da, recimo, kuću nisam podigao na Medaku, da sam prihvatio od vlasti plac na Dedinju koji mi je nuđen, verovatno bih morao da ispratim određene stvari, da budem neki savetnik.

Posle 65 godina ipak ste otišli sa rodnog Krsta…
Bio sam najmlađi sin u jednoj šestočlanoj građanskoj porodici i svi su mislili da je kuća na Crvenom krstu, u Ulici Radivoja Koraća, gde je skoro ukradena bronzana tabla koju je radio Musa Begović '89. godine kad je igrano finale Kupa Radivoja Koraća - a ja sam, čistom koincidencijom, tad bio trener Partizana - naša. Tada je ta tabla postavljena baš na kući u kojoj sam ja rođen. Desilo se da, i pored svih gradskih priznanja i ostalih nagrada koje sam dobio - Oktobarske, Majske, Avnojske… uz sve rezultate kroz rad, kroz sport, desilo se da sam praktično morao da se iselim iz rodne kuće. Skoro sam rekao sinu: Kad bih otišao na Crveni krst i napravio ršum, gužva oko Petog parkića bila bi mačiji kašalj. Nisam hteo da se protivim i da budem izbacivan iz stana u kome sam rođen. Zbog čega? Iz prostog razloga što je u međuvremenu tu kuću kao neuseljivu kupio neko drugi, a da preče pravo kupovine nikada nije ponuđeno mojoj porodici. Zbog tog stana odbio sam bilo koji drugi stan, nikad nijedan kvadrat od države nisam dobio, niti sam tražio.

Čudan odnos prema zaslužnom građaninu?
Moj otac je bio doktor nauka, i pitam se da li je moguće da su Ivkovići jedini u Beogradu koji nisu dobili ni kvadrat stana ili nečeg drugog. Javljaju se meni pubovi iz "Božidarca", kažu, znate pa mi treba da budemo obezbeđenje na sudu, neprijatno im. Na neka ročišta u vezi sa tom kućom nisam želeo da odlazim. Pre pet godina sam se video sa Borisom Tadićem i on je bio šokiran što Dudu Ivkovića izbacuju iz stana. Možda sam mogao to da završim sa gradskim vlastima, ali nisam hteo da skrećem pažnju. To što fizički više nisam tu, ne predstavlja više prepreku, to je realnost koju sam podneo dostojanstveno, jedino nisam mogao da učestvujem u selidbi. Poslao sam sina, pozvao neke drugare, stavili su stvari u magacin.

Kad je to bilo?
Sad, prvog oktobra. To je bio rok. Mi smo se sami iselili… Možda ovu priču i ne treba objavljivati.

Pomenuli ste, sasvim opravdano, da vas zovu legendom Crvenog krsta. Svojevremeno ste pričali o tome kako vas je osim porodice na neki način vaspitavala i ulica, ne samo vas nego celo vaše društvo.
Postojao je bioskop "Avala" na Crvenom krstu i bili smo majstori da lepimo neke talone da gledamo prvu predstavu. Bilo je avangardno, vanserijsko pozorište tada sa Batom Putnikom i svim tim našim legendama, Simom Janićijevićem, bračnim parom Marković, u kome smo gledali pre svega generalne probe. Već smo tad kao sportisti odlazili u one kultne kafane gde su sedeli glumci, nekad kod "Juhora" (kafana koja je srušena - to je bilo na uglu Jovana Rajića i Žičke), pa malo dole dalje, glumci Beogradskog pozorišta su posle dali ime nekoj kafani "Večiti mladoženja".

Tu je bio i stadion Radničkog, sportskog društva.
Radnički je bio beogradsko sportsko društvo sa najboljim i najkvalitetnijim takmičarima u malim sportovima. Od borilačkih sportova, pre svega boksa i rvanja, preko košarke, muške i ženske, ženskog rukometa. Radnički je dao plejade, generacije vrhunskih sportista i vrhunskih trenera, i dao je mnogo vrhunskih umetnika, naučnika... Moj prvi komšija je bio vrhunski slikar Janko Mihajlović. Drugačije se tada živelo, nekako smo se drugačije ponašali. Kad odemo do Tašmajdana na klizanje, sećam se, svi pričaju nešto o "ribama", a ja nekako izbegavam, to su intimne stvari. Treba da dočekaš i ispratiš devojčicu posle klizanja, nama je to bilo nezgodno, strepeli smo da nas neko ne vidi. Bili smo jako vezani između sebe, živeli smo nekako kao lokalpatriote. Počeli ste da se bavite košarkom, a jedno vreme ste čak i boksovali.
Jao, jesam malo. Toma Hladni je bio veliki trener koji je učio baš plemenitoj veštini. Jako se dobro razumem u boks. Sećam se tih generacija kad, onako, u podne izađu sa onim penjoarima… Bile su to sjajne borbe. I boks se vremenom promenio. Pavle Šovljanski je bio kapiten reprezentacije Evrope kad su boksovali protiv Amerike. Toga se sećam kao dete. Jako sam voleo boks, ali ne kao veštinu koju bih iskoristio u nekoj samoodbrani… Danas mnogi treniraju borilačke sportove da bi mogli ne samo da se odbrane, već, verovatno, većina njih bi i da napadne. Vladao je neki kolektivni duh gde su bokseri bili u kontaktu sa košarkašima i ostalim sportistima. Na početku mog igranja košarka je smatrana, manje-više, nekim pederskim sportom, to su nam tada govorili.

Bili su to pionirski dani košarke na ovim prostorima…
Pa nisu. Radnički je imao seniorski tim koji, doduše, nije imao neki kontinuitet, dok je neka beogradska avangarda već bila na Malom Kalemegdanu. Tamo su već igrali ozbiljniju košarku, u Zvezdi i Partizanu.

Šta je vas navelo da se opredelite baš za košarku?
Moj brat Piva (Slobodan Ivković, prim. aut.) je već počeo da igra. On je imao vanserijski talenat i daleko bolje fizikalije nego što sam ja imao. Moguće da sam ja imao nešto bolju glavu što se toga tiče, to sad mogu da govorim sa pozicije trenera, tad to nisam znao. Ali, nažalost, nikada niko nije uspeo njega da stabilizuje. Utakmice su se vrlo često igrale noću, on je jako slabo video, imao je kokošije slepilo, niko to nije rešio nekom terapijom ili na drugi način. Sećam se mog prvog odlaska na trening, moj prvi trener bio je Bora Cenić, sa kojim sam i dan-danas u kontaktu. Onda sam bio kod Ranka Žeravice, i sa njim sam dobar.

Kompletnu igračku karijeru proveli ste u Radničkom. Šta vam je ostalo upečatljivo iz tog perioda, kako je izgledalo tad baviti se košarkom, naravno potpuno amaterski?
Nama je tad košarka praktično bila sve. Kao deca nismo imali nikakve igračke i dobili smo priliku da se bavimo sportom i to organizovanim sportom. Dobili smo priliku da treniramo, da se takmičimo… Prestao sam da se bavim vrhunskim sportom zbog nekog duela sa trenerom jer nisam mogao da trpim uvrede, to znaju svi.

Na kojoj ste poziciji igrali?
Igrao sam na poziciji beka, organizatora igre i u to vreme sam bio visok za tu poziciju. Imali smo sreću da je moj tadašnji trener Žeravica bio prvi koji je mnogo radio na unapređenju fizičkih kvaliteta tako da smo mi verovatno bili prva generacija igrača koja je počela da radi sa teretom.

Trening sa medicinkama?
I sa medicinkama, ali i baš sa tegovima. Bili smo od jutra do mraka na terenu, celo leto. Zimski period je bio strahovit problem jer nije bilo sale. Školske sale nisu postojale, trenirali smo u maloj sali Radničkog u kojoj su trenirali i bokseri i rvači i svi živi. Moglo je da se radi možda na jedan koš, ono što kažu, pet na pet, ili tri na tri po nekoj širini. Zimski period je tad bio čuven po turnirima u staroj sali DIF-a.

U Deligradskoj?
Tu su dolazili timovi iz cele Srbije, jedva smo kao klinci čekali da dođu neki majstori, kao Proleter iz Zrenjanina, koji je '55/'56. bio prvak države.

Odmah posle završetka aktivnog igranja opredelili ste se da budete trener, tu je isto Bora Cenić imao važnu ulogu?
Nije to bilo moje opredeljenje. Moj brat Piva je bio strahovito talentovan i niko ni tada ni danas nije mogao da bolje od njega napravi igrača, niti će to iko moći. Ne znam da li se sećate Miluna Marovića? Dođe on sa svojom visinom 206-207 u to vreme u Crvenu zvezdu.

Onaj kog su zvali doktor Marović?
On je doktor geoloških nauka. Došao u Zvezdu da igra košarku i Vučinić (Dragiša, prim. aut) mu kaže - ako hoćeš nešto da uradiš treba da odeš na Crveni krst kod Pive. Milun Marović, koji je u Zemunskoj gimnaziji bio oslobođen fiskulture, pušio malo neku lulicu, imao svoj bend, svirao gitaru… Od njega je Piva napravio vrhunskog reprezentativca, vrhunskog igrača, a on je u 21. godini počeo da igra košarku. Nikad neću da zaboravim onaj dan kad mi je neko pokucao na vrata, otvorim da pogledam, zamrači se sve ispred mene, kad ono pojavio se Tasa. "Ja sam Milovan Tasić iz Donje Crnatovo. Poslao me Mita Reljin, je l' tu Piva", kaže. Pitam ga - šta je burazeru, šta tražiš ovde? Kaže - došao sam da igram košarku. Noge ogromne. Onda mu napraviše neke bokserske "ala patike", tad nije bilo tih velikih brojeva. Piva je od Tase napravio igrača koji je imao veliki učinak u šampionskoj ekipi. Tad sam se bavio samo organizacijom putovanja, utakmica, dok mi Bora Cenić jednog dana nije ponudio rad sa timom. Sećam se, taj "papir" potpisao sam valjda '68. godine. Međutim '72, opet na predlog Bore Cenića, počinjem zvanično da radim za platu sa kadetima Radničkog.

Trenersku karijeru počeli ste sa mlađim kategorijama. Da li danas kao iskusan trener mislite da je rad sa klincima suština posla? Četvrt veka je od kako ste sa juniorima osvojili prvi trenerski trofej.
Da, sa juniorima Radničkog smo osvojili prvenstvo države. Mislim da sam imao normalan razvojni trenerski put. Proslavili smo i neki jubilej na Kalemegdanskoj terasi, tu je bila cela generacija tih igrača… Najkrivlji što sam postao trener je moj stariji brat, za koga svi kažu da je bio košarkaški vizionar, koji u svoje vreme nije bio u mogućnosti da se dokaže, da ima rezultate, na primer, da ide u inostranstvo. Drugi je Bora Cenić jer, dok mi nije ponudio posao, nisam imao trenerske ambicije. Razumeo sam se u košarku, igrao sam košarku, ali nisam imao trenersko znanje. Sećam se kad sam počeo sa pripremama za prve treninge, da je bilo jako teško.

Videli ste koliko u stvari ne znate?
Lako je bilo ono kad prisustvuješ svakom treningu, jer kao što rekoh, mi smo od jutra do mraka bili na terenu u to vreme. Pa čekaš vrhunac svega kad prvi tim trenira, da vidiš nešto, da naučiš.

Treća ključna ličnost je Ranko Žeravica koji vas je sa 35 godina, u to doba je to bilo verovatno još veće čudo, doveo u Partizan, prvo za svog pomoćnika, a posle toga ostavio vas da budete prvi trener. Da li vas je to bacanje u vatru očeličilo, da li ste bili svesni koji je to rizik da budete trener Partizana, generacije u kojoj je još bio Kićanović?
Ranko je tako procenio i sigurno je to bio prelomni trenutak u mojoj karijeri. Jedne sezone sam radio kao njegov pomoćnik, a već u narednoj sezoni sam vodio tim. I već u startu smo imali jednu jako uspešnu sezonu.

U prvoj sezoni potpuno profesionalnog bavljenja trenerskim poslom uzeli ste tri trofeja. I to u ligi stare Jugoslavije… Valjda je samo Željko Obradović ponovio to mnogo godina posle vas.
Gledajući sastave Jugoplastike, Bosne, Olimpije, Zadra - to je bila najjača liga u Evropi. Međutim, imao sam tada sreću da se u smeni generacija - odlazili su Farčić, Đukić, Zečević, Latifić… - okupila grupa odličnih mladih igrača.

Jeste li vi učestvovali u selekciji tih igrača, bili ste samo godinu dana u klubu?
Kako da ne. Sećam se kao danas, imali smo kamp mladih igrača, tu su bili neki Spasoje Todorović koji je bio u Olimpiji, bio je Pešić, Jadran Vujačić, Babić… U Bačkoj Topoli radili smo celo leto, od jutra do mraka. Bila je srećna okolnost da smo imali jednog stvarno božanstvenog igrača - Kićanovića. Imao sam tad njuh da Kići, koji u reprezentaciji nije igrao kao organizator plejmejker, ni u Partizanu takođe, dam tu ulogu. Uz jako dobru i agresivnu generaciju mladih visokih igrača, napravljen je tim koji je morao čak i mnogo više dati. Šteta je što tad nisam imao dovoljno autoriteta da učinim da se prevaziđu ljubomora i antagonizam koji su postojali između Kićanovića i Dalipagića. To ni uprava nije mogla da reši, a ja sam bio suviše mlad. O čemu se radi? Kića je na neki način želeo da pokaže da on bez Praje može da uzme sve trofeje. Ja sam im govorio - pa vi ste gori nego Silvana i Lepa, šalio sam se, gori ste nego pevaljke. Praja je bio u vojsci, Kića je ostao i dokazao ono što je želeo. Međutim, da su sa mladim igračima tu sezonu odigrali zajedno, bilo bi to čudo. I to sam Kići nedavno rekao, da je to bila velika greška, to dokazivanje ko je bolji. Zajedno su bili najjači i u reprezentaciji, i u Partizanu.

Niste bili u prilici da sa obojicom vodite tim u Kupu šampiona.
Taj bi tim u Kupu šampiona bio dominantan, sigurno da to '79. ne bi bila Bosna. Mislim da bi to bio Partizan.

Dođoste, uzeste ta tri trofeja, i već tad pokazaste princip vaše trenerske filozofije da treba često menjati sredinu. Ovenčani kao uspešan trener odlazite u Grčku.
Ne, ne. Razlog odlaska u Grčku je sasvim druge prirode. Završavam taj posao, tri godine u Partizanu, uglavnom su moji ugovori bili na tri godine. Predlaže se da savetnik u klubu, koji je toliko pomogao svim trenerima, bude Aca Nikolić. On njima kaže - ako to ne izvedete na neki drugi način, na način dogovora i saradnje, izgubićete tog trenera. Nisam ja odbijao saradnju. Međutim, u jeku cele te priče meni se stariji klinac ozbiljno razboli i lekari mi kažu da mora da promeni klimu. Tad sam otišao u solunski Aris.

Znači, to je konačno prelomilo, taj privatni problem?
Da. Ja sam prvu ponudu Arisa odbio. Meni je toliko lepo bilo u Beogradu da mi nije padalo na pamet da idem bilo kuda. Presudio je taj Petrov sepstični bronhitis koji je bio na granici astme.

Bili ste dve godine u Arisu, nakon toga sledilo je osam godina vraćanja baznom poslu. Radili ste u Radničkom, Šibenki, Vojvodini, u klubovima za koje se ne može reći da su veliki, bez obzira na to što su neki od njih bili šampioni. Zanimljivo je da se, iako ste već u to vreme bili bitno trenersko ime, niste gadili da radite u tim manjim klubovima. Da li je to u skladu sa onom vašom filozofijom o promeni sredine ili ste se već malo zamorili?
Kako da budem zamoren u tim godinama? Za mene su uvek postojali i drugi izazovi, a ne samo titule. Dobar trener, a to sam rekao '97. godine, kad sam posle 20 godina ponovo osvojio sve tri titule, nije samo onaj koji osvaja trofeje. Zato prvu sezonu u Partizanu i onu u Olimpijakosu ne smatram najuspešnijim u karijeri. Možda su neke bile i uspešnije gde nije bilo nijedne titule, kad smo postavljali bazu, kad smo stvarali neke klubove. Kad sam posle Grčke došao u Radnički, on je bio u jako lošem stanju. Uspeh je bio kad sam učinio da Radnički stane na noge, trener ne mora uvek da radi za velike ugovore i veliku lovu. Formirao sam tim koji se vratio u ligu, i ravnopravno u to doba igrao sa jednom Cibonom. Tad sam rešio da odem.

Odbili ste poziv iz Zadra i otišli u komšijski Šibenik.
U Zadar me je zvao Branko Periša i oni su bili kandidati za sam vrh. Bio sam pred potpisom kad su mi došli iz Šibenika. Ovde na Krstu, na terasi, kažu oni - šjor Duda, Dražen je otišao u Zagreb, Jarić odlazi, imamo jedno rasulo u klubu, ako vi ne dođete košarka prestaje da postoji kod nas. I ja se opredelim za Šibenik. To je stvarno bio najgori tim koji sam trenirao...

Novac vam očigledno nije bio najvažniji.
Moj motiv je bio drugačiji. Smatram da ne radi dobro samo onaj trener koji osvaja trofeje. Ja sam ih osvojio nebrojeno. Kad bi me neko sada pitao koliko trofeja si osvojio, ne bih znao da odgovorim. Neko može da kaže, ovaj se puva, pravi se blesav, ali ja ne znam, kunem se da ne znam. Postoje izazovi druge vrste. Radnički nije imao trenera, počinje neka liga koja treba da se igra, nije bio ni dobar tajming da trener može da reaguje radom, da postavi neku igru, da stvori neku određenu atmosferu, ali to je bio izazov. Šibenik je bio ispred Zadra isto kao izazov, Vojvodina posle, takođe. To vreme u Vojvodini možda je bio i najuspešniji period u mojoj karijeri. Počeo sam od nule, ušao sam u jednu kancelariju dva sa dva, zadimljenu. Neki Ćenta, sada pokojni, sedi i puši, žuti zidovi bez zavesa, kaže - to su prostorije. Pitam - a gde su igrači? Kaže, sad je Dule Aćimović otiš'o u Suboticu da vrati neke. Na treningu su bili neki Lazić i Krivačević, jedini koji su nešto značili. I mi smo uspeli, verovali ili ne, da igramo pred osam hiljada ljudi u Spensu sa Partizanom, sa Jugoplastikom. Govorimo o generaciji Divca, Rađe i kompanije; da se vraćamo iz Zagreba i da pevamo "srušili smo toranj"; da napravimo od Vojvodine jednog stabilnog ligaša, učesnika Kupa Koraća…

Dakle, primat kod vas često ima lična satisfakcija.
Nije stvaralaštvo samo osvajanje titule. Skoro sam razgovarao sa jednim psihologom o stanju duše, kako se osećaš kad dobijaš, a kako kad gubiš. Isto je stanje, samo jedno traje kratko, cirka se i veselo je, a ono drugo malo duže, do prve utakmice. De fakto su to potpuno iste stvari. Kad osvojiš nešto u životu više se prisećaš koliko je uloženo da bi se došlo do toga, a sam momenat slavlja je banalizovan kroz šampanjce, pušenje tompusa, podizanja zastava, sviranja himne. Da li je to i sada bitno? Nadam se da ćemo da doživimo i sviranje "Bože pravde", ali nisu bili bitni ni "Hej Sloveni" nego je bitan tim, uložen rad, da znaš da igraš za svoj narod.

Jedini ste trener koji je osvojio sva četiri evropska klupska trofeja, što je još zanimljivije, sa četiri potpuno različita kluba. Da li nosite sa sobom tu neku pobedničku auru, možda samo ime Duda Ivković znači uspeh?
Ne mogu ja o tome da pričam. Možda bi neke druge ljude trebalo da pitate o tome. Ne znam da li ja kao pojava delujem superiorno, dominantno ili da imam baš toliko naglašenu harizmu, neke liderske sposobnosti, glupo je da ja govorim o tome. Kad sam došao na dogovor sa glavnim čovekom CSKA, rekao sam mu: "Slušaj, burazeru, ja sam bio '79. u Albaniji, Fadilj Hodža nas je bolje primio nego vi ovde u Moskvi u CSKA, bez majice, bez ičega." Rusi kažu da sam ja ne reformator, nego da sam mrtvu košarku vratio iz jedne debele jaruge, kaljuge. Ne mogu da govorim ja pa ja, ali to su neke činjenice. Sad da li je to baš tako, treba da pitate nekog Sergeja Kušenka koji je počinjao da radi sa mnom, da stvara i da gradi taj CSKA. I da pitate neke moje saradnike.

Nikad ni u jednom klubu niste radili duže od tri godine, i nikad se niste u neki klub vraćali. Zašto, kad je bilo ponuda koje se ne odbijaju?
Neki Aleksopulos iz PAOK-a dođe i kaže, molim te, samo mi reci zbog čega nećeš da dođeš u PAOK ponovo. Bilo je to '96. godine, posle Panioniosa, kad sam otišao u Olimpijakos. Rekao sam mu da ne mogu da dođem jer se bojim da bi stotinu ljudi ostalo gladno. Kako - pita on. Pa lepo, za tri godine snimio sam situaciju, imali smo neke rezultate, sada je vreme da se povučem, da tražim novi posao, a ti isti ljudi su ostali. Znamo da sada treba da se naprave neke reforme, da se uradi nešto novo, znači svi ti ljudi treba da odu. Kaže, pa ja baš to želim, da odu, ali ja to ne mogu da uradim. Pa neću ja da budem taj koji mora da otera te ljude.

Pomenuli ste harizmu koja je nesumnjiva, kad ste bili najmlađi trener imali ste jednog Kiću i Praju koji su za to doba bili svetske zvezde, u karijeri ste radili sa ogromnim brojem zvezda, ljudi koji su astronomski plaćeni, ali uvek ste uspevali da ih upregnete u timska kola. Nije zabeleženo ili ja ne znam da ste ikad bili u sukobu sa bilo kojim igračem koji je zvezda. Očigledno da tu ima još nešto osim autoriteta znanja.
Treba da znaš od koga treba da tražiš najviše. Imao sam u timu jednog koji je hteo da bije konobara što mu ne da koka-kolu. Inače ne dozvoljavam da se pije koka-kola. A on kaže - pa ja sam navikao, moram da podrignem pred utakmicu, da popijem koka-kolu. OK, unećemo ti koka-kolu u svlačionicu, ali nemoj da odigraš slabo posle podrigivanja, videćeš šta ti sledi. Je l' razumete taj detalj? To je jedan ozbiljan NBA igrač. Zahtevam da se za stolom pije negazirani prirodni sok, jer ako se popije koka-kola nadujete se, to nije neka filozofija u higijeni ishrane da znam šta moji igrači treba da piju. Međutim, može ako je potrebno i da ne spava sa timom u hotelu. Ova dileja ne može da se uklopi, pustićemo ga da spava gde hoće, jer čovek ne trpi taj prostor, ne trpi drugi krevet, a na utakmici daje svoj maksimum. To mogu da procenim. Ali ako neko hoće da razbija pravila baš namerno, da skreće pažnju na sebe, onda to ne može. Nikad igraču nisam rekao - ti si najviše plaćen pa treba i najviše da radiš. To nema veze. Ali zato kažem, ti možeš najviše da daš, ti možeš da odigraš najbolju odbranu. Jer u principu kod svih trenera, ili 90 odsto njih, važi - vrhunskog napadača treba da oslobodimo nekih velikih zadataka u odbrani. A u savremenoj košarci to ne postoji. I onda Grci, gde sam možda radio više liga u kontinuitetu nego kod nas, kažu - ne zna sa vedetama. U komunikaciji na utakmici i na treningu ne dozvoljam neke stvari, ali kad se završi sezona pa izađemo kao pobednici, onda je to uspeh, ali ne moj, nego naš - mene i tog igrača. Lako je zezati 11. i 12. igrača u ekipi, tako pokazivati autoritet. U profesionalnoj košarci zahtevi su najveći prema onima koji mogu da daju najviše. To je suština.

U inostranstvo ste ponovo otišli '91. Izjavili ste da nikad ne biste ni otišli da radite napolju da se nije desilo ono što se desilo u ovoj zemlji.
Ne, nikada, nikada. Vodio sam reprezentaciju te '91. godine, Zdovc je ušao u moju sobu i rekao mi - evo javljaju mi da ću da budem izdajnik Slovenaca ako budem igrao, šta da radim? Ja mu kažem - nemoj da igraš, nisi spreman da igraš. A čekaju me dole neki iz Dela, pitam ih da l' su došli da provere da li će da igra, da l' nosi opremu, i izbacim ih iz hotela… Tada sam razmišljao, a ovo prvi put govorim, da ostavim trenerski posao. Posle Novog Sada imao sam nešto para i rešio sam da u nešto uložim, da počnem neki biznis, kupim neki lokal. U Čumićevom sokačetu lokali enormno skupi - 15 hiljada maraka kvadrat. Rekoh, sad ću da nađem neki prostor i ponovo ću da se vratim mom Crvenom krstu, da se povučem. Moj burazer kao vrhunski trener nikada nije shvatio da treba da se pomeri, da ga određena grupa ljudi od kojih je on napravio sportske funkcionere, posle ne maltretira… da trener treba da menja sredinu.

Niste imali želju da radite u velikim evropskim klubovima?
Ne. Posle Novog Sada došao je momenat da se malo stabilizujem, da se konačno posle '84. godine vratim u Beograd. Taman sam '90. montirao golubarnik na Crvenom krstu, preselio golubove, a inače sam ih uvek selio sa sobom. Postojao je jedan tipski ugovor sa klubovima koji su bili dužni da mi to obezbede. Pokradu mi tad neke golubove i onda shvatim da ovde ne mogu da ostanem.

Radili biste u domaćim klubovima?
Pa radio bih u nekom domaćem klubu, verovatno bi to bio povratak u Beograd.

U Grčkoj ste proveli 10 godina u kontinuitetu u četiri kluba. Tamo ste dobili nadimak Košarkaški Zevs, gde god ste bili ostavili ste dobar utisak, čak i u malom klubu kao što je Panionis. Šta vas je tamo zadržalo 10 godina, osim pitome klime i uslova koji su verovatno bili dobri?
Što se tiče Grčke bitna promena klime je bila i kad sam promenio Solun za Atinu, to je bila velika promena, totalno drugačiji način života. Međutim, u Solunu mi je bilo kao u Beogradu, bez obzira na embargo. Tada sam vozio neki mercedes sa šest cilindara i trebalo mi je pet kanistera da stignem do Beograda. Kad god sam mogao išao sam u Beograd, ali i dolazili su kod mene, i brat Piva, i mnogi drugi.

Je l' ima veze to što ste ipak bili blizu, geografski blizu?
Kako da ne, iz Soluna za četiri sata stignem u Beograd. Odlazak u Atinu je već nešto drugačiji. Odjedanput '94. mogu da izaberem Olimpijakos. Dolazi Srđan Šaper i daje mi broj telefona, kaže on - javi se Sokratisu Kokalisu. Rajku Toromanu sam već bio obećao da idem u Panionis. Okrenem broj, tražim gospodina Kokalisa, a onaj tamo pita - koga od Kokalisa. Javi mi se čovek sa pitanjem da li sam spreman da sutra preuzmem Olimpijakos. Odgovaram mu da sam obećao Panionisu, i da Olimpijakos dolazi u obzir samo ako on svojim autoritetom sredi da oni od mene odustanu. Moj burazer i Rajko Toroman slušaju to i Rajko mi kaže - pa ti nisi normalan. I mi u Panionisu od jedne, a la Crveni krst, sredine napravimo tim koji igra najbolju košarku u Evropi. Dolaze američki NBA treneri, kažu - kouč, mi smo videli sve košarke ali ovo ne postoji nigde. I napravimo najveći uspeh, eliminišemo Paok, moj prethodni klub i ulazimo u Evroligu. Dođu kod mene klinci sa upaljenim bakljama, njih desetorica, kažu, hvala kouč, da li ste nam šansu da i mi budemo mangaši. I to je meni najvažnije, da sam veliki broj ljudi usrećio. Otišao sam posle toga iz Panionisa, koji sa tom infrastrukturom i tom filozofijom nikad nije uspeo da bude jak u kontinuitetu. I sada je došao do Evrolige, pa će opet da padne i opet će to da bude i tako, i onako. Ono što je jako bitno za mene, u vreme Panionisa rodio mi se mlađi sin u Atini i to je rodilo i neke nove motive.

Sledili su Olimpijakos i AEK, pa ste po drugi put mislili da "okačite klupu o klin"…
Rekao sam sebi 2001. godine - pokušaću da prestanem da radim. Desio se oktobar, desile su se određene promene. Neću da govorim šta se dešavalo sa vladama, jer nikad u privatizacijama ništa nisam kupio. Planirao sam da nađem neki izvor prihoda, da nešto kupim od tih para koje imam, da se na neki način organizujem i da živim u svom gradu. Onda sam došao u situaciju da nekim ljudima moram da kažem - da li je moguće da me toliko potcenjujete? Hteo sam da kupim zgradu u Uzun Mirkovoj 1, gde je navodno sada Kinoteka, taj tender sam dobio, a posle je poništen. Pričali su mi neki da treba po 50 hiljada dati tome i tome. Može, rekao sam im, ali burazeru, ličnu kartu da daš da si primio pare od mene. I kad sam video taj šljam, šta se tu dešava… Nije kriv samo onaj koji prima u korupciji, nego i onaj koji daje. I kad sam sve to video, stižu ponude iz Rusije i iz Denvera. Bio sam pred potpisivanjem ugovora sa Denverom, bio sam na razgovoru u Njujorku, ali sam ipak otišao u Rusiju. Te 2001. godine sam zaista pokušao da ne radim, da vidim da li mogu ovde da se snađem. Mislio sam, privešću kraju ovu novu kuću, napraviću useljenje…

Imali ste priliku u mladim trenerskim danima da odete u Ameriku na usavršavanje. Koliko je to uopšte uticalo na priču da, čini se, niste baš fascinirani NBA ligom i tim kompletnim cirkusom koji se pravi u Americi, i koliko je to usavršavanje u Americi ostavilo traga na vas?
Ne toliko na mene koliko na mog burazera, jer on je bio jedan duži period. A kad smo mi bili '76. godine, u to doba nije bilo košarke na koledžima i vrhunske košarke jer je bio letnji period. Gledali smo organizaciju kampova, rad sa mladim igračima, tako da ne verujem da mi je boravak u Americi pomogao u tom smislu. I danas kad tamo imam velike prijatelje trenere. Neosporna je jedna stvar. NBA - tu su daleko najbolji uslovi za rad. To je kao iz bajke: od treninga, od trening centara - oni ne treniraju u velikim salama - do komunikacije, bez ikakve stresne situacije. Oni, kako se završi utakmica, presvuku se, hoćeš kinesku ili neku drugu hranu, šta hoćeš, imaju klopu, cirkaju, kao da nisu igrali utakmicu. Shvataju to kao posao. Kod nas je malo drugačije, pritisak je mnogo veći. Možda je šteta što nisam radio u takvim uslovima, ali ne žalim za tim.

Pomenuli ste ruski period. Neki smatraju da vam je to što niste osvojili evropsku titulu sa CSKA jedini trenerski neuspeh. Delite li i vi takvo mišljenje?
U CSKA je išlo sve po dogovoru. Po mom mišljenju, tu 2005. godinu treba shvatiti kao neuspeh. Sve što smo se dogovorili u projektu koji sam ja pravio i realizovao, sve je urađeno.

Ipak niste postali prvaci Evrope.
Imali smo nesreću da 2003. u Barseloni, sa timom koji prvi put ulazi u Fajnal for, na neki način bivamo zakinuti, sastajemo se sa domaćinom, pa isto sledeće godine u Tel Avivu. I tada svi očekuju da će sve to na isti način biti vraćeno u Moskvi. Međutim, prvi put igram kao organizator Fajnal fora, ali na terenu gde nismo domaćini. Prvi put ulazimo u tu salu na dan utakmice, igrači su i inače pod velikim pritiskom, imperativom titule. Nisam mogao da pretpostavim da će igrači na toj utakmici da šutiraju slobodna bacanja 31:17. Razbio bih i table i sve živo da bih ih izveo iz tog stresa. U nekoj čudnoj utakmici mi gubimo od jednog stravičnog tima u to vreme. Imamo nesreću da šest puta uzastopce dobijamo ekipu u kojoj igraju Kalderon, Macjauskas, Skola, Roberto… I tad nam oni to mangupski vraćaju, zasluženo nas pobeđuju. I mislim da je neuspeh. Kažem, sve je urađeno, sve je preduzeto, ali smo zasluženo izgubili od tima koji je znao da odigra protiv favorita. Bila je priča da ULEB nije dozvoljavao da treniramo u toj sali.

Jedan od vaših ključnih principa je da ne podilazite nikakvim pritiscima, da li su u pitanju gazde klubova, javnost… Da li je nekome nekad u vašoj karijeri palo na pamet da vam se direktno meša u posao?
Nije loše mešati se u posao, ako tu postoji neka korist... Pre svega, trenerski posao treba shvatiti kao timski rad, i sada taj posao tako shvatam.

Da, ali odluke su vaše, i odgovornost je vaša.
Pa ja ću da preuzmem odgovornost, ali svi ostali treba da prate taj program, i to je dalo određene rezultate, te nema razloga da se tu išta menja. Međutim, nisam isključiv, nikada se ne bavim organizacijom, ali se trudim da je unapredim. Uvek ću da se trudim da maksimalno zaštitim ključne ljude u tom programu, kao što se, recimo, bavim time kako da treniram i da edukujem trenere, a ne da budem opterećen upravom ili bilo čime ostalim. Ali nekada, kad ima nekih problema, onda treba sigurno i menjati neke stvari.

Da se malo posvetimo i golubovima, to je vaša, možda prva, možda druga, ali strast svakako.
Više od stasti. To mi je rekao jednom Žare Vučurović koji ima malo golubova. Uvek usvojim nešto što je tačno - a ne ono kao Švaba tra-la-la, ponavljaj, ponavljaj.

Da li nekom neupućenom možete da objasnite takvu strast? Možete li to da objasnite ili to mora da se doživi?
To mora da se doživi jer postoji za to određeni talenat. Neko to može, neko ne može. Improvizacija ne postoji nigde. Ako to radim, pružiću sve toj ptici, kao i u drugarstvu - pružiću sve jer sam se uvek trudio da budem najbolji drug. Ali ja isto tražim od te ptice da mi uzvrati to uloženo, i ljubav i zadovoljstvo. I mi se tu nalazimo. Mislim da se mi tu emotivno nalazimo.

A kako je to trenirati golubove? Vi ste profesionalni trener u jednom vrlo komplikovanom sportu.
Neophodna je preciznost i profesionalnost. Ishrana nije uvek ista. Sada sam zazimio golubove, oni završavaju promenu perja, tad je jedan način ishrane. Onda počinju pripreme, počinje dijetalna ishrana, kao kod sportista na početku priprema. Zna se šta im treba davati od dodataka - vitaminskih, mineralnih, sve u miligram. Da bi izdržali te vrhunske napore, da bi ih poprečnoprugasti mišići podigli u velike visine. Koje glikogene treba dati da posle nekih deset sati leta ne dođe do kompletne blokade mišića, kao kad se maratonac sruši, kolabira…

Kako golubovi podnose trening?
Ne podnose svi isto, postoje neke jedinke koje verovatno ne mogu da budu takmičarske ptice. Već u ležanju treba da pravite selekciju. Moji golubovi su meni uzvratili, oni su svetski rekorderi ovog momenta i sve ono što je uloženo oni su vratili. E sad, nisam iskoristio što zove cela Srbija - pošto par, pošto ovo, pošto ono. Ja golubove ne prodajem.

Gde još na svetu postoji sportsko golubarstvo?
Ima ga svugde i to je takva strast i to je takvo ludilo. S tim što postoje razne vrste golubova, osnovna podela je pre svega na izložbene i takmičarske. Kod izložbenih postoji stotine vrsta kod kojih se ocenjuje izgled, a postoje i takmičarski golubovi koji mogu da budu dugoprugaši, letači, visokoletači, akrobatski golubovi koji se prevrću. Ima svega.

Kako su golubovi podneli promenu klime? Sa 50 stepeni u Atini, na minus u Moskvi.
U Moskvu ih jedino nisam vodio. Mislio sam da iznajmim neki stan i da oni budu tu, ali sam odustao od toga. Ta mikroklima je jako loša, ne mogu da se puštaju napolje. I u Moskvi ima golubara, jako mnogo. Ali su golubovi drugačiji.

Neko je vodio računa o njima u vašem odsustvu?
Kako da ne. Imam i domara i mog drugara Mišu Lukića.

Jesu li vaši sinovi nasledili tu strast?
Ne, ja nisam želeo da budu golubari.

Zašto?
Mislim da bi moj burazer, da nije bilo golubarstva, dao ovoj zemlji i čovečanstvu mnogo više, da je bilo šta drugo radio.

Mislite da ga je previše trošilo?
Trošilo ga je previše. Toliki je talenat imao za sve da to nije normalno. Takav se čovek retko rađa.

Deo javnosti zna, iako vi o tome ne govorite, da ste dalji rođak Nikole Tesle. Odnosno da su vaša baba i njegova majka rođene sestre.
Tako je, moja baba Olga Mandić i njegova majka Đuka su sestre. Možda bi neko drugi tu priču udarao na sva zvona, meni na pamet nije palo. I u Grčkoj sam samo pričao da imam zanimljivo porodično stablo...

Mislim da se priča o Tesli prvo pojavila baš u grčkoj štampi.
Pa moguće. Jednostavno, bilo bi jako loše kad bih ja jednog takvog čoveka svojatao kao rođaka. To mi je jako ružno, nekako bezvezno. Kažem ono što je evidentno, što je meni mama ispričala. Mirjana, Zorana i Piva, oni su, po rođenju od Tesle dobili po jedan zlatni dukat. On je umro na Božić '43. godine, a ja sam rođen u oktobru. Nisam imao tu sreću da dobijem taj dukat. Normalno, to je sve rasprodato.

Majka vam je bila pesnikinja?
Jeste, jako lepu poeziju je pisala moja majka. I danas, ne da nemam vremena, nego nemam snage da pročitam tu poeziju, nikad nisam nijednu pesmu moje majke pročitao. E sad, to neko može da shvati ili ne. Ima tu i pesama koje su posvećene meni…

Otac vam je imao zanimljiv životni put.
Nisu mu dali da radi svoj posao, bio je šef uprave državnih monopola u predratnoj Jugoslaviji…

A šta je doktorirao?
Pravo. I to u teškim uslovima, 1920. je došao u Beograd sa Korduna sa četiri razreda osnovne škole, u 35. je bio doktor pravnih nauka, sam je sebe izdržavao.

Pomenuli ste porodično stablo, nije u pitanju samo Tesla?
I sad se nekako stidim da pričam o tome. Što bih ja svojatao tog čoveka koji je de fakto moj dalji rod. Al' to lepo stoji u rodoslovu. Iz te linije Mandića je vladika sarajevsko-mostarski Pero Mandić, pa Nikola Mandić - to su sve bili moji ujaci. I u Šibeniku neke Macure, isto sveštenici. To je kevina linija. Po ćaletovoj strani to nikad nije utvrđeno. Valjda je moj deda Đuro pobegao od turskog zuluma.

Sad živite na granici Medakovića i Malog mokrog luga. Da li to evocirate ambijent starog Crvenog krsta, neki mir, porodičnu kuću…
Presrećan sam. Ako neko pita zašto - pa zato što neću da idem tamo gde su panduri i novobogati i svi ti ljudi. Napravio sam bolju kuću od svih njih, po svom ukusu, ali neću da budem u takvom okruženju… Skoro mi je jedan jako poznat čovek rekao - znaš, burazeru, mi treba da se družimo, da se naša deca druže, da se orodimo jer mi smo plava krv. Rekoh sebi, majko moja mila, šta sam doživeo da postanem plava krv kao takvi.

Znači, našli ste taj svoj mir?
Kako da ne. Ja svuda imam svoj mir. Nisam ja slučajno to odabrao.

I u Grčkoj ste tražili neki domaći ambijent.
To je bilo pre svega zbog golubova. Trebalo je da to bude kuća. Posle sam u nekim urbanim delovima kupio jako lep stan, i u Atini, i na moru mi imamo neki svoj prostor. Jako volim Grčku i grčki narod.

Za kraj da se vratimo reprezentaciji. Na tri evropska prvenstva gde ste vodili reprezentaciju imate skor 19-19, "šut" 100 odsto. Verovatno ne postoji sličan podatak za bilo kog trenera na svetu. Verujete li u 20. jubilarnu pobedu na Evropskom prvenstvu u Poljskoj, kao prvo? I drugo, kakve su objektivne šanse da se Duda Ivković i sa četvrtog evropskog prvenstva vrati kao pobednik?
Naša velika prednost je što imamo odlične igrače i što ću sa njima biti drugu godinu. Jedan deo zajedničkog rada je iza nas, mislim da smo radili jako dobro, da smo mnoge stvari uradili. Naš kratkoročni cilj bi trebalo da bude, a to bi bio veliki uspeh, da se kvalifikujemo na svetsko prvenstvo 2010, treba da budemo među prvih pet u Poljskoj. Možda to zavisi i od žreba, možda i ne. U poziciji sam da ću igračima moći da pomognem čak i da dobiju minutažu koju zaslužuju, i da im skrenem pažnju gde mogu da unaprede igru, ne samo igračima u domaćem već i u prvenstvu drugih zemalja. Veoma pozitivan primer je da se Erceg lepo snašao na startu u Olimpijakosu, i on i Teodosić. Malo ću i da posećujem igrače, da ih podsetim na neke određene stvari. Bićemo godinu dana stariji, iza toga stoji rad, i ubuduće će biti mnogo lakše da se radi.

Vraća li se to, 20 godina posle vašeg početka u državni tim, kult reprezentacije, koji mnogi proglašavaju za bitan segment svih naših uspeha?
Moj odnos je poznat. Treba da radimo kao tim, da živimo kao tim. Međutim, najveći uspeh u svemu tome je, verujte mi, košarkaška publika, koja je to prepoznala i dala nam podršku. Nismo mi svesno ušli u "Arenu", niko nije imao tu hrabrost. Tek kad smo izgubili "Pionir" morali smo u "Arenu" i onda se desio bum. Kažu sad ne valja publika, slabo navija. Ali ja vidim očeve sa decom na ramenima kako navijaju. To je slika koja meni mnogo znači.

O imidžu i privatnosti

Bez obzira na sve uspehe i što ste javna ličnost, stiče se utisak da ne volite previše da se eksponirate u medijima, izuzimajući vaš direktan posao.
Ne, ne volim i ne prija mi.

Uspeli ste sve ove godine, što nije baš često, da potpuno odvojite privatni od profesionalnog života, kažu ljudi za vas da delujete prilično ozbiljno, da vagate reči u javnim nastupima, a oni koji vas poznaju privatno kažu da ste u životu van reflektora sasvim drugačiji, opušteniji. Neki ljudi čak kažu - Duda se strašno retko smeje. Ne znam da li ste čuli takva mišljenja o sebi?
Sve zavisi šta ljudi žele, neki žele da nešto medijski popularišu, šta ja znam, da istaknu svoju ličnost. Napravićemo sad, recimo, neki parti. Ja sam pozvao našu reprezentaciju, oni su bili gosti u mojoj kući, ali to nikad nijedan novinar nije ni saznao. To nikad nije ni objavljeno, igrači su bili porodično, ćaskali smo uz prijatnu muziku. Ako treba da se nađemo u krugu naučnika ponašaćemo se na jedan način, ako treba da se nađemo u krugu golubara, naravno, ponašaćemo se drugačije.

Da li vam je imidž da ste previše ozbiljni, da li svesno tako istupate u javnosti?
Takav sam kakav sam, ne pripremam se za to. Tako su me otac i majka napravili i ne mogu da budem drugačiji, ne mogu da se menjam, uvek sam isti. To sigurno ne čujem prvi put.

Niste od onih trenera koji pokazuju previše emocija na parketu, ni onih pozitivnih, dakle ni euforije pri pobedi niti egzaltiranost pri porazu. Kao da se trudite ne samo da utakmicu držite pod kontrolom, nego i sebe.
To je već psihologija i filozofija posla. Gledajte, treneri strašno greše u situaciji kad igrač nešto pogreši. Trener treba da ima komunikaciju stalno, treba neku stvar da odobri, postoji i klupa za to. Možeš da dođeš u situaciju da ti kaže igrač - slušaj, nemoj bre da se dereš na mene, ili me izmeni ili me pusti da igram. Dovoljno je igraču, kad vidiš da se i on kida, pomoći da prevaziđe grešku. E sad ako ja gestikuliram i raširim ruke, onda je to jako loše. Vidi publika, vidi TV publika. Spoljni izgled ne čini čoveka u nekoj bitnoj meri. Ne treba trošiti ogromnu energiju misleći da je tako prenosite na igrače. Ni na treninzima nije bilo nekog razložnog ili bezrazložnog urlanja. Ali kad dođe do kompletnog ispadanja iz sistema, kad treba da se vrate stvari na svoje mesto, tu je neophodna potrošnja energije i ja sam ubeđen da se to prenosi na igrače. Znam da sam nekad bio jako zgodan čovek, to zna ceo Beograd, smatram da sam i sad jako zgodan čovek, ali više nemam 20, 30 ili 40, sad imam 65 godina. Normalno je da se ne ponašam na isti način.

Mislite da to ide s godinama?
Ne ide s godinama nego sa iskustvom. Ne mogu da treniram tim na isti način decenijama, pogledajte kako moj tim igra danas i kako je moj tim igrao '95. godine. To su ogromne razlike i u fazama igre i u svemu ostalom. Međutim, evidentna je stvar koju sam u Rusiji naučio kad sam razgovarao sa jednim velikim gospodinom, verovatno najvećim trenerom svih vremena u Rusiji, koji se zove Viktor Tihonov. On je tad imao 73 godine, još uvek je radio aktivno. Pitao sam ga da li postoji neka granica u ovom poslu. Vidim pojavili se sad neki mladi, zgodni tipčići treneri pa rade taj posao. Hteo sam da živim malo u Beogradu, ja mogu bez klupe, nemojte da mislite - a ovaj ne može bez posla. Ja mogu jako dobro da organizujem život i bez klupe i svega ostalog. I tad mi je taj majstor u Rusiji rekao da taj spoljni efekat uopšte nije bitan. Ne obećavam da ću da probam da vodim tim sa klupe a da ne ustajem uopšte. To sam probao mnogo puta, ali je mnogo bolja komunikacija na istoj visini. Vidimo se, oči su nam na istom nivou.

MAGAZIN STATUS U NOVEMBARSKOM BROJU DONOSI:

Turbo-folk in cyber space

Šaljiva strana američkih izbora – Never izvini

Šta prodaje štampu – Lutka sa naslovne strane

Tamara Paunović – Mnogo volim Beograd

Vodič kroz istoriju - Vojvodina za početnike