Osmi mart

Prvo je američka Socijalistička partija uvela Nacionalni dan žena (1909) i ispalo je nekako da su ga žene obeležavale poslednje nedelje februara. Onda je u Kopenhagenu bio kongres Socijalističke internacionale (1910), pa je i tu dogovoreno da se u slavu pokreta za ženska prava, a pre svega pokreta za pravo glasa žena, uvede ženski praznik. Prve godine posle Kopenhagena, ženski dan je obeležen 19. marta mitinzima u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i švajcarskoj; učestovalo je preko milion ljudi i tu se proslavila Klara Cetkin, nemačka socijaldemokratkinja. Nedelju dana kasnije (25. marta) u Njujorku dogodio se požar u kome je izgorelo 140 devojaka, fabričkih radnica, mahom imigrantkinja. Ova trgedija je učvrstila ženski pokret da svake godine obeležava svoj dan – dan zenske solidarnosti. 

Na to se nadovezala i revolucionarna Rusija. Tamo je ženski pokret iznikao iz mirovnog, u svitanje Prvog svetskog rata. Ruske žene su odlučile da praznik žena slave poslednje nedelje februara. Kasnije, 1917. godine, nastupa čuvena Aleksandra Kolontajeva, ruska revolucionarka, koja je izabrala poslednju subotu u februaru da povede štrajk za “helb i mir”, usprotivivši se odluci političkih lidera da se štrajk ne pokrene. četiri dana kasnije, car je abdicirao a privremena vlada je garantovala ženama pravo glasa.  To je bilo na 23. februar po julijanskom kalendaru, tj. na 8. mart po gregorijanskom računjanju vremena.

Ako bismo nastavili da forsiramo istoriju, onda bi se u taj dan mogla uračunati i neobična borba Lisistrate u staroj Grčkoj  koja je inicirala seksualni štrajk protiv neobuzdanih muškaraca kako bi prekunili rat.

8. mart u Srbiji

U Srbiji je Osmi mart pao u zabarav, iako je u našim životima simbolisao ženska prava i igrao ulogu polu-praznika: pola radnog vremena se radilo, a pola slavilo, najčešće po preduzećima, gotovo nikada po kućama. Paradoksalno vremenu u kome se slavio, negdašnji Osmi mart je više ličio na Mother’s Day koji se slavi u kapitalističkim zemljama, nego na socijalisticki praznik ženske (revolucione) borbe za jednakost.

Malo po malo, taj se praznik pretvarao u dan muške zahvalnosti ženama-majkama, tim nespornim mučenicama, koje su “bar jedan dan poštede zaslužile”. Tako se nekako i govorilo. Muškarcima je bilo dozvoljeno da ljube drugarice na poslu, da im daju već ciknule karanfile, ponosni na sebe što su se setili cvećarnice, dok su supruge (i ljubavnice) ćašćavane parfemom ili večerom. Modilistički i izdajnički elementi su išli čak dotle da tog, njenog dana, i sudove operu.

S ratovima je nestao i taj pomalo raspojasani Osmi mart. Nestao je dan raskopčanih kaputa i prigodnog muškog kavaljerstva, punih restorana, sveže natapiranih žena, sindikalnog slanja “svojih žena” u odmarališta ili na shopping ture, ali i onih zvanično organizovanih drugarica i referata u kojima se govorilo o rezultatima ženske ravnopravnosti. A rezultata je zaista bilo, iako taj deo prazničkog dana nije bio toliko važan koliko onaj drugarski i kafanski. Izmedju referata i pevancije po radnim organizacijma, nije se mislilo o tome da tu nesto nedostaje:  borba samoorganizovanih žena za rodnu jednakost van dozvoljenih “organizacionih formi”. Ali i to se već počelo događati u onim raspadnutim osamdesetim godinama.

Main stream u današnjoj Srbiji ne haje za Dan žena. Država se tog praznika odrekla. Razlog se lako da naslutiti. Mnogo toga što je ženama važno proglašeno je za “bivša vremena”. Tako je u “komunjarske rabote” svrstan i 8. mart.

Po nekoj logici, ne bas pogrešnoj, žensko pitanje je bačeno u izdajnički koš s modijalistima, mirovnjacima, građanskim opcijama, i inim protivnicima srpstva. Da nisu ojačale ženske organizacije i stale na celo mirovnog pokreta, možda bi srpska država već stigla do Kitaja.    

I tako je 8. mart, Dan žena, prirodno odleteo tamo gde je nastao i gde mu je mesto. Smestio se u vode ženskih organizacija koje se preko građanskih i socijaldemokratskih parlamentarki povezuju s državom kako bi odbranile prava koje su komunjarke postigle. Tamo je i nastao, tamo se i vratio, u svoje okruženje. Nacionalisti i fašisti sigurno neće propagirati takve stvari kao što su rodna jednakost, slobodno odlučivanje o rađanju i “dekonstrukcija kuhinje”.   

A posto je to već tako, i sasvim subverzivno, onda proslavite Osmi mart na Trgu republike u Beogradu, u 12.30h, u organizaciji žena u crnom. To one rade svake godine.