Kako reagujemo na "smak sveta"?

Jedna majka je svojim ćerkama pokušala da prereže grkljane i ubije sebe, kako bi ih poštedela bola zbog “sudnjeg dana” dok je grupa ljudi pokušala kolektivno samoubistvo kako bi sebi “presudila” pre smaka sveta.

Iako ne postoje konkretna naučna istraživanja na ovu temu, jer smak sveta sam po sebi pre spada u domen nenaučnih nego naučnih tema, sa doktorom Oliverom Toškovićem, psihologom, saradnikom Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju i docentom Filozofskog fakulteta u Beogradu razgovarali smo o tome koliko kontinuirane priče o smaku sveta utiču na psihu ljudi. Ko je podložan uticajima i reakcijama na ovakve teme kao i o uticaju medija u kreiranju panike...

Šta bi predstavljala “normalna reakcija” ljudi na priču o smaku sveta?

- Ne postoji „normalna reakcija“, ljudi reaguju na različite načine, svaka reakcija koja je u domenu ljudskog ponašanja jeste normalna reakcija. Ono što bi bila uobičajena reakcija, tj način na koji reaguje veći broj ljudi meni nije poznato. U literaturi postoje različiti modeli donošenja odluka kod ljudi, a u jednoj grupi tih modela se pojavljuje kao značajan faktor „očekivana dobit“. Naime, takozvani katastrofični događaji mogu izazvati nelagodu jer iako neverovatni i neočekivani, nose sa sobom veliki potencijalni gubitak, pa kada smo u situaciji da ne verujemo da će se desiti smak sveta, ipak ponekad osetimo strepnju tipa šta ako se ipak desi i slično. Na sličan način opstaju različiti oblici sujeverja, jer iako možda većina ljudi i ne veruje da će se nešto loše desiti ako radi na tzv. crveno slovo, ipak odbija da radi, jer potencijalni gubitak veći je od uloženog napora da se ne radi tog dana.

Lorenzo Sernicola/Flickr.com

Prema Vašoj proceni kakav profil ličnosti „pada “ na priče smaku sveta?

- Nema konkretnih istraživanja o toj temi, pa će izostati i moja procena. Dakle, da bismo odgovorili na ovo pitanje, trebalo bi da postoji istraživanje u kome bi se već provereni upitnici ličnosti zadavali grupama ljudi koje veruju i ne veruju u priču o smaku sveta i ukoliko bi se pokazalo da se te dve grupe značajno razlikuju na nekim osobinama ličnosti, mogli bismo da pretpostavimo da te osobine čine neki profil ličnosti. Međutim, čak ni tada ne bismo tvrdili da su one bitne za verovanje u smak sveta, već za verovanje u katastrofična tumačenja stvarnosti uopšte i sl. Smak sveta sam po sebi nije naučno relevantna tema i zbog toga, bar koliko je meni poznato konretnih istraživanja na tu temu nema.

Sa druge strane, postoji tendencija uma da tumači podatke koji su mu dostupni. Tako je na primer snimak jedne stene na Marsu izazvao polemike jer stena oblikom podseća na deo ljudskog lica, te su nastale priče o namerno konstruisanom ljudsom liku na Marsu. Zapravo, svaka stimulacija koja ima dve tačke i horizontalnu liniju ispod, kao npr razni emotikoni, se lako i brzo opaža kao lice, jer nam je takva stimulacija izuzetno važna i čak imamo posebne zone u mozgu zadužene za opažanje lica.

Dakle, svaki podatak interpretiramo, ali što je podatak manje strukturisan i jasan interpretira se manje precizno i često kao nešto jako važno. Tako je u jednom stripu lepo predstavljeno kako Majama dok ispisuju svoj kalendar ponestaje materijala i zamisljaju kako će se neko u budućnosti istripovati zbog toga. To jest, umesto da se prestanak datuma tumači kao posledica raznih faktora, nedostatka materijala, izgubljenog dela teksta, zamora onog ko je pisao i raznih drugih, ljudi taj podatak tumače kao prognozu kraja sveta.

dr Oliver Toškoviæ; Foto: Festival nauke

Kako se oseća, i ponaša, ona grupa ljudi koja strahuje od toga na najgori mogući način?

- Na ovo pitanje je takođe teško odgovoriti, jer meni nisu poznati naučno relavantni i precizni opisi ponašanja i osećanja takvih grupa. Teško je uopšte odrediti da li te osobe i čine neku posebnu grupu, jer su one verovatno međusobno jako različite, kao da pokušamo da okarakterišemo osobe koje su pratile Olimpijske igre.

Sa druge strane, možda je najlakše da probamo da zamislimo kako smo se osećali u onim teškim trenucima u životu kada smo bili u opasnosti da nam se desi neki veliki gubitak i to bi verovatno bilo karakteristično osećanje većine ljudi koji veruju u smak sveta. Ako se po nečemu kao vrsta razlikujemo od ostalih životinja to je sposobnost asptraktnog mišljenja, koje nam daje mogućnost zamišljanja budućih i prošlih događaja kojima nismo prisustvovali.

Sa jedne strane ta sposobnost nam omogućava predviđanje budućih dešavanja, učenje na osnovu prošlog iskustva, ali nam sa druge strane daje mogućnost da zsamislimo smrt i nestanak što naravno stvara strah. Teško je zamisliti kišnu glistu koja suze roni zbog konačnosti života, jer ne može to da zamisli, dok čovek to može i što ga naravno samo po sebi plaši. Ovu svima nama zastrašujuću pomisao je lepo opisao Roger Waters stihovima: „For long you live and high you fly, But only if you ride the tide, And balanced on the biggest wave, You race towards an early grave.“

Koliko mediji utiču na pojačavanje anksioznosti i panike kada je ova tema u pitanju?

- Sećam se priče povodom radijske emisije Orsona Velsa 50-ih, o dolasku vanzemaljaca koja je izazvala opštu paniku, jer je ljudi nisu shvatili kao SF emisiju, već kao izveštavanje o realnom događaju.

Dakle, bilo kakva informacija o katastrofičnom događaju, zemljotresu, požaru, ratu, potencijalnom smaku sveta uznemiruje i ako se o njoj ne priča pažljivo verovatno kod većeg broja ljudi može pojačati strepnju.

Dobar deo ljudi medije doživljava kao autoritet i izvor ozbiljnih informacija, što su oni na žalost dobrim delom prestali da budu. U tom kontekstu mediji mogu biti izvor pseudonauke i lažnog autoriteta, kao što jedan deo ljudi veruje da oni koji na nekim TV kanalima izvode mađioničarkse trikove zaista poseduju neke posebne moći, da hodaju po vodi i sl.

Na isti način i ovaj tekst podleže sličnim opasnostima, ako se pažljivo ne napiše, objavi i na kraju pročita. Ako neko vidi površno napisan tekst o reakcijama ljudi na smak sveta, od strane doktora psiholoških nauka, koji je senzacionalistički objavljen i sve to nedovoljno pažljivo pročita, upašće lako u zamku razmišljanja o toj temi.

Naime, mi zapravo pričamo o ponašanju ljudi u kontekstu nečega što ne postoji i ako ljudi čitaju ovaj tekst u pozadini svega se promiče tema smaka sveta kao nečega što je tu. To je kao da pričamo o tome kako ljudi reaguju na zombije, na telepatiju, homeopatiju ili bilo koju drugu nepostojeću stvar.

Naravno, odgovornost je na svima nama da povučemo jasnu razliku između zabave i trika sa jedne strane i dokumentovanog izveštavanja sa druge.

Lorenzo Sernicola/Flickr.com

Bilo je toliko promašaja datuma u prošlosti. Zašto se ljudi ne “preobraze” kad se proročanstvno ne ispuni?

- Ovo je zapravo priča o bilo kojoj promeni stava. Naime, svaki stav ima i emotivnu komponentu, koja podrazumeva pojavu manje ili više snažnih emocija prema predmetu stava. Kod tema kakva je smak sveta ili neki politički stav emotivna komponenta može biti veoma jaka. Sa druge strane, prema Festindžerovoj ideji tzv. kognitivne disonance, do promene u stavu može doći ako postoji neko razilaženje između različitih informacija koje imamo o nekoj temi.

Tako na primer ako volite muziku Ramba Amadeusa, a ne volite muziku Vesne Zmijanac doživećete kognitivnu disonancu kada vidite spot u kome se oni pojavljuju zajedno. Takva situacija se može razrešiti promenom stava prema Rambu (prestanete da volite njegovu muziku) ili prema Vesni (počnete da razmišljate da to možda i nije tako loše) ili da smislite neko opravdanje za vašeg rok idola (npr. morao je da zaradi nešto jer se od rok muzike teško živi).

Naravno većina ljudi pribegava trećoj interpretaciji, jer prve dve podrazumevaju da smo do tada imali pogrešan stav o nečemu, tj da smo i mi sami pogrešili što nije povoljna situacija, naročito ako je jako izražena ta emotivna komponenta. Tako, ako neko veruje u smak sveta, ulaže se u to, strahuje, ubeđuje druge ljude i smak se naravno ne desi, promena stava bi značila da prizna da je grešio sve to vreme, pa je onda lakše da pretpostavi da je greška u datumu nego da je on sve to vreme živeo u zabludi. Isto tako, ako glasamo za neku političku opciju i sve vreme te vlade vidimo da postoji korupcija, da nema napretka, većina nas će ih prvo pravdati da to nije do njih, da ih pritiskaju strane sile, da postoji neka zavera, pre nego da pomislimo da smo zapravo mi bili u zabludi.

Lorenzo Sernicola/Flickr.com

Dr David Morrison, zvučno ime astrofizike (SETI, NASA), je u svom skorašnjem govoru istakao najopasniji problem vezan za “sudnji dan” – ubistva i samoubistva. Kako se boriti protiv ovoga?

- Teško je odgovoriti i na to pitanje, a biti precizan i tačan i ne pomešati lične stavove i zablude sa profesionalnim i stručnim mišljenjima i podacima. Prognoza o najvećoj opasnosti, ili o učestalosti neke pojave kao posledice smaka sveta je jako nezahvalna, kao da pišete SF romane u kojima više autora ima neke prognoze i različita viđenja budućnosti, pa će neko verovatno da pogodi sasvim slučajno, a onda tu osobu svi opazimo kao vizionara.

Svako konkretno ponašanje je posledica velikog broja faktora, teško je reći da prognoze smaka sveta same po sebi uzrokuju ubistva i samoubistva. Samoubistvo je uvek posledica i ličnosnih karatkteristika (na primer emocionalne nestabilnosti, depresivnosti), pa raznih socio-ekonomskih faktora (nemaštine, niskog kvaliteta života), tako da je moguće da bi se ono desilo i bez priče o nestanku sveta, a da je ta priča bila pre izgovor nego realni uzrok.

Takođe, mi ne znamo koliko su pojave ubistava i samoubistava zbog prognoza smaka sveta česte, tj koliko su češće među osobama koje u te prognoze veruju u odnosu na ostale ljude.

Što se borbe protiv svih nepostojećih pojava tiče mislim da je dovoljno citirati jedan stih KUD Idijota: “Ima li ovde života pre smrti?“.