Internet i cenzura: Sudar prava i slobode

Engleski kralj Džejms I Stjuart rekao je 1614, iznerviran nekim kamenjem koje je Parlament bacao pod točkove njegovih apsolutističkih kočija, kako je iznenađen time što su njegovi prethodnici na prestolu dopustili da institucija poput Parlamenta uopšte postoji. Ozlojeđeni Džejms svakako bi bio bolje prošao sa današnjim političarima, spremnima da se na jedan mig moćnih korporacija iznenade kako su njihovi prethodnici u foteljama dopustili da institucija poput interneta uopšte postoji.

Iza dve sada već planetarno zloglasne skraćenice, SOPA (Zakon o sprečavanju onlajn piraterije) i PIPA (Zakon o sprečavanju onlajn pretnji ekonomskoj kreativnosti i krađa intelektualne svojine), krili su se drakonski predlozi zakona američkog Kongresa koji su, prema rečima tvorca interneta, britanskog inženjera Tima Bernersa-Lija, sastavljeni samo zato da bi kompanije vebsajtove osumnjičene za kršenje autorskih prava mogle da gase bez suđenja. Nisu postali delom američkog zakonodavstva samo zahvaljujući najvećem mrežnom protestu u istoriji.

„SOPA i PIPA su opasni predlozi koji ograničavaju slobodu govora i potkopavaju bezbednost interneta kako bi zaštitili industrijske profite. Pisani su bez konsultacija sa stručnjacima, a protiv njih su ustali i branioci Prvog amandmana i internet/inženjeri i tehnološki preduzetnici i nebrojene druge grupe. Očigledno je i da zakonodavci nisu nameravali da ove predloge predstave javnosti, pa nije čudno što su se ljudi pobunili čim su za njih saznali“, kaže za NIN Parker Higins, aktivista „Elektronskih graničara“ (EFF), međunarodne fondacije posvećene zaštiti građanskih prava na internetu.

Ako neko misli da „svinjarije“ američkog Kongresa nisu razlog da se mi potresamo, neka razmisli ponovo. Građani Evrope dali su, naime, podršku borbi protiv SOPA i PIPA, ali su mahom zaboravili da se i sami krčkaju u internet sosu. Pred Evropskim parlamentom i parlamentima država članica EU do maja 2012. trebalo bi da se nađe ACTA (Trgovinski sporazum protiv krivotvorenja), međunarodni sporazum delom posvećen internetu, o kome je Evropska komisija nekoliko godina iza zatvorenih vrata pregovarala sa SAD, Kanadom, Japanom i drugim industrijski razvijenim državama, a Savet EU ga nedavno usvojio. Dok su pregovori trajali, Evropska komisija je od 2008. uporno odbijala zahteve Evropskog parlamenta i nevladinih organizacija da se upoznaju sa njihovom sadržinom, te je nacrt sporazuma objavljen tek 2010, nakon što je ispod zatvorenih vrata procurilo previše radnih papira, koje je Vikiliks spremno dočekivao. Konačni tekst ACTA sastavljen je 2011.

ACTA, za početak, predviđa zlokobno nizak prag za izricanje krivičnih sankcija. Prema ovom sporazumu, dovoljno je da neko „direktno ili indirektno stekne ekonomsku korist kršenjem, pomaganjem kršenja ili podsticanjem na kršenje autorskog prava“, pa da postane meta teške artiljerije krivičnog zakonodavstva. Stručnjaci organizacije Evropska digitalna prava (EDRi), koja okuplja brojne grupe koje se bore za privatnost, bezbednost, slobodu govora i konkurencije na internetu, analizirali su ACTA, u njemu pronašli blizanca SOPA i PIPA, i plastično objasnili šta ovakva apstraktna odredba znači u praksi.

„Član nemačkog parlamenta nenamerno je na svoj vebsajt postavio više slika zaštićenih autorskim pravom. Stekao je ’indirektnu ekonomsku korist’ jer slike nije platio, a njegov internet-provajder ’pomogao je i podsticao’ na kršenje time što nije sprečio ovog višestrukog ’prestupnika’. Da li su Nemac i njegov internet-provajder kriminalci? Prema ACTA, nesumnjivo jesu.“

Nije važno to što je Evropski parlament u jednoj sličnoj prilici odlučio da pod krivične batine ne potpadaju „korisnici koji krše autorska prava u lične svrhe, bez namere da profitiraju“, te da se kršenjem autorskih prava ne smatra korišćenje autorskog dela u svrhe „komentarisanja, kritike, novinskog izveštavanja, podučavanja ili istraživanja“.

ACTA ovakve ograde nema, i po njemu su i milionski profiter od piraterije i Pera Perić koji je sa interneta skinuo jednu pesmu Mitra Mirića podjednako kriminalci.

Još gore, odšteta koju ACTA namenjuje oštećenim vlasnicima autorskih prava neće biti zasnivana na stvarnoj dobiti prestupnika, već na prodajnim cenama „zloupotrebljenog“ proizvoda, što otvara mogućnost kazni van svake proporcije sa učinjenim delom. I još gore, mogućnost da budu papreno kažnjavani za ponašanje svojih korisnika, internet-provajdere bi mogla da natera da kontrolišu informacije koje njihovim kablovima teku. Drugim rečima, na cenzuru interneta.

Sumarno, ACTA Evropi može da donese samo kinesku cenzuru i američke drakonske kazne, dakle iranski internet. Kada je već tako, vredi podsetiti koliko je američki protest bio uspešan.

„Pažnja koju su SOPA i PIPA izazvali bila je budilnik mnogim političarima. Uplašili su se da bi mogli biti izbačeni iz udobnih fotelja i okrenuli se protiv predloga, ali sada velike medijske kompanije nisu zadovoljne. Američka filmska asocijacija (MPAA) već je izjavila da će pamtiti ko nije učinio traženo kada dođe vreme za finansiranje kandidata. Neki su ljudi iznenađeni ovako otvorenim priznanjem podmićivanja“, kaže za NIN Edvard Norton, osnivač Piratske partije SAD i nekadašnji šef Piratske internacionale.

Ako ACTA postane deo evropskog zakonodavstva, kad-tad će postati i delom srpskog. Probleme srpskim kompjuterašima praviće i pre toga.
„Internet je isuviše povezan da zakon jedne zemlje ne bi imao posledice i za druge. Srbija ima veći međunarodni uticaj kao korisnik interneta, nego kao ekonomski subjekt. Programeri su prošle godine u Srbiju doneli više novca nego malinari. Slobodnih programera u Srbiji ima na hiljade, i ovakvi zakoni ugroziće i njihove porodice“, upozorava predsednik Piratske partije Srbije Aleksandar Blagojević.