Premijer liga: Gde je zapelo? (2/3)

Engleski fudbal je u drugoj polovini prošle decenije dominirao na evropskoj sceni, ali se poslednjih godina suočio sa velikim problemima i ovogodišnje nemačko-špansko polufinale Lige šampiona je dobro odslikalo odnos snaga na kontinentu.

Mnogim ljubiteljima fudbala engleske utakmice su i dalje omiljene za gledanje, zbog beskompromisnog pristupa svakog kluba, izuzetnog tempa, velike borbenosti i fanatične upornosti. Te osobine garantuju dramu do samog finiša, a završnica takmičenja u svakom od četiri ranga Premijer i Fudbalske lige ovog maja donela je zaista neverovatne zaplete i rasplete.

Pre nekoliko meseci pozabavili smo se detaljno Bundesligom, takmičenjem čiji uspon u ovom trenutku može da omete samo jedan faktor – premoćni Bajern. Ovog puta pred vama je analiza Premijer lige u tri dela, da jedinstveni tekst ne bi bio predugačak.

Prvi deo bio je posvećen priči o tome kako je engleski klupski fudbal sa najniže tačke na kraju osamdesetih stigao na vrh Evrope.

Sledi drugi deo u kojem ćete čitati o tome koje probleme su uspesi iz prošle decenije pokrivali i uzroke iznenadnog i brzog pada klupskog fudbala na Ostrvu.

U trećem se upoznajete sa rešenjima koja se spremaju u Engleskoj, primerima sjajno organizovanih niskobudžetnih klubova i uticaju nove finansijske injekcije u vidu 5 milijardi funti vrednog ugovora o TV pravima.

Nadamo se da ćete se, čitajući ove strane, dobro zabaviti i upoznati sa mnogim detaljima koje do sada niste znali.

Uživajte!

Deo II: Kako je Premijer liga zapala u krizu

Budućnost je danas

Zvezde čiji sjaj danas vidimo na nebu, možda već odavno ne postoje

Stvarno suštinsko stanje i pojavni oblik često se ne poklapaju, jer svaka ozbiljna promena, dobra ili loša, iziskuje vreme. Zbog toga u modernom fudbalu stvari koje na strateškom nivou vidimo u nekom trenutku pretoče se u rezultate tek nekoliko godina kasnije.

Najbolje se to vidi iz učinka nemačkih i španskih klubova u savremenom fudbalu – kao što ste već mogli da pročitate pola godine pre nego što su Bajern i Borusija uništili Barsu i Real, Nemcima bez ikakve sumnje sledi period snažnog uspona, jer iza njihovog fudbala stoji jasna strategija i zdrava osnova; španski fudbal, o čemu ćete uskoro detaljno čitati, nalazi se bukvalno na samrti, zbog nezapamćene finansijske agonije, doping skandala čija se mračna senka nadvija nad Primerom. Međutim, ove sezone u evrokupovima učinak klubova iz te dve države do tog brutalnog polufinala bio je približno jednako dobar.

Sâm prelaz iz XX u XXI vek bio je za engleski klupski fudbal ulazak u Zlatno doba. U kratkom roku Premijer liga je, finansijski podržana televizijskim novcem, uspela da se transformiše iz borbenog, ali taktičko-tehnički inferiornog takmičenja, u izuzetno uzbudljivu kosmopolitsku ligu, sa nekoliko timova koji spadaju u evropski vrh i nizom fudbalera vrhunske klase.

Problem je pokrenut 1999. godine i to upravo pobedom Mančester Junajteda nad Bajernom na stadionu Kamp Nou. Engleski klubovi shvatili su da je evropska slava ponovo u njihovom dometu, a dramatična promena sistema takmičenja u LŠ istog leta (sa 24 na 32 učesnika, sa 2 na 3-4 predstavnika jedne države) naterala je mnogima vodu na usta.

Engleski fudbal je 90-ih imao solidne, ali i veoma slabe sezone: tokom sezone 95/96 Premijer liga je po osvojenim evro-bodovima bila tek 12. u Evropi, iza Grčke, Danske i Austrije. Zbog toga su Englezi tek u četvrtoj sezoni novog sistema prestigli Francusku i zaslužili četvrtog predstavnika u LŠ. Junajted, Arsenal i Liverpul kao vodeća trojka su računali na mesto u eliti, ali se spisak kandidata sada povećao. Ispostavilo se da će tri godine proći dok Liverpul ne izbori mesto u eliti, a timovi koji će im dotle „uzimati“ mesto otvorili su Pandorinu kutiju.

Ambicija koja ubija

Pričali smo već o Čelsijevom kosmopolitskom timu koji je stvorio Ken Bejts. Nagrada za uloženi trud i veliki novac stigla je u vidu debija u LŠ 1999, odmah su stigli do četvrtfinala i čuvenih mečeva sa Barsom (3:1, 1:5 posle produžetka).

Sledeće godine sledio ih je Lids, koji je bio čak i uspešniji za jednu rundu, u polufinalu ga je zaustavila sjajna Valensija, na putu ka svom drugom vezanom finalu. Pre toga su na Eland Roud u tri meseca stigli Milan, Barselona i Real.



Sjaj evropskih večeri ne zaboravlja se lako, a strast koju nosi elitno takmičenje ume da zamagli zdrav razum. Čelsi i Lids živeli su znatno iznad svojih realnih mogućnosti. Za kratko vreme napravili su ogromne dugove, jorkširski klub preko 70 miliona funti, londonski gotovo punih 100.

Onoga što će se Lidsu desiti ubrzo svi se verovatno sećate, ovde smo se pre 6 godina vrlo detaljno bavili celom pričom. Istog proleća bavili smo se i Čelsijem, kojem se u leto 2003. dogodio Roman Abramovič.

Bio je to samo vrh ledenog brega u dramatičnoj priči o novcu u engleskom fudbalu. Od 1992. godine do danas ukupno su 52 ekipe iz Fudbalske lige otišle u stečaj (u tom periodu igralo ih je ukupno 105). Jedini tim kome se to desilo u Premijer ligi bio je Portsmut 2010, ali nije se retko dešavalo da doskorašnji članovi elitnog ranga ubrzo po ispadanju stignu do stečaja – pored Lidsa i ponovo Portsmuta (umeđuvremenu je Pompi bankrotirao i treći put ovog proleća) to se dogodilo i Lesteru, originalnom Vimbldonu.

Nisu Englezi po tome jedinstveni, pre i posle Lidsove katastrofe dramatičnu sudbinu doživeli su Fiorentina, Napoli, Ferencvaroš, Boavišta, Lingbi. Tirol iz Inzbruka osvojio je tri vezane austrijske titule 2000-02 predvođen Joakimom Levom, i bukvalno odmah posle treće bankrotirao.

Problem u Engleskoj je mnogo upadljiviji, jer se sve dešava paralelno sa erom najvećih uspeha u prethodnih četvrt veka. Linija koja razdvaja uspeh od katastrofe sve je tanja, a rizik se lakše prihvata ako je potencijalna dobit veća.

Kako otići u stečaj

Videli smo već u prvom delu ovog teksta koliko brzo su rasle plate, od 28.722 funte godišnje za prvoligaškog igrača u sezoni 1987/88, preko 116.448 u sezoni 1994/95, do 566.932 funte u sezoni 2001/2002. Za samo 14 godina plate su porasle čak dvadesetostruko, ali tu nije bio kraj.

Zbog promena u sistemu takmičenja, pre svega evropskih, prosečan broj igrača koji je nastupao za klub tokom sezone znatno je porastao tokom istog perioda. Stvari su se otele kontroli, pre nego što je 2010. uvedeno ograničenje veličine tima za nastup u Premijer ligi na 25 seniora, klubovi su imali zastrašujuć broj igrača pod ugovorom. Do tog leta čak je i Bolton imao 27 igrača, ubedljivo najmanje u ligi. Sastavi Liverpula i Arsenala bili su više nego dvostruko brojniji – 62 i 61 igrač, uključujući one na pozajmicama i seniore na punim platama u rezervnom timu. Ligaški prosek bio je – 41 profesionalac. Primera radi, Murinjo smatra da je optimalan broj za kvalitetnu rotaciju 23 igrača, a novi menadžer Mančester Junajteda Dejvid Mojs u Evertonu je retko koristio preko 20 seniora u celoj sezoni.

U pozadini manje-više svakog fijaska u engleskom fudbalu stajale su lepe želje. Ambiciozni vlasnici hteli su da klub popnu na novi nivo, bilo da je to značilo ulazak u Premijer ligu, plasman u Ligu šampiona, izgradnja stadiona i uvećavanje navijačke baze. Problem je samo u tome što je sport kompetitivna stvar, što ne mogu svi da u isto vreme ostvare iste ciljeve.

Videli smo da su Lids i Čelsi dugove napravili da bi se ustalili u Ligi šampiona, što je osim glamura donosilo i sasvim jasne finansijske beneficije – još početkom veka klubovi koji dobace do četvrtfinala dobijali su preko 20 miliona evra. To je samo novac od nagrada UEFA, na njih se dodaju bonusi od klupskih sponzora, dodatni novac od prodaje karata, pa suma o kojoj se govori dostiže rutinski i 30 miliona (do danas je to nastavilo da raste, procenjeno je da je Totenhem, koji ima relativno mali stadion i ograničen broj navijača u poređenju sa ostalim engleskim klubovima u LŠ, izgubio prošle sezone 35 miliona funti, jer nije uspeo da se dve godine u nizu takmiči za ušati pehar).

Beta/AP Photo/Matt Dunham

Koliko znači mesto u Ligi šampiona najbolje svedoče analize troškova u januarskom prelaznom roku u odnosu na plasman za Novu godinu. One govore da klubovi na pozicijama 4 i 5, koji vode borbu za mesto u LŠ, potroše u januaru više od pola ukupnog budžeta lige (26,3 miliona, svi ostali zajedno 20,1 milion), očigledno očekujući da im se to vrati.

Ista statistika indikativna je i za drugu stranu tabele – klubovi na pozicijama 16, 17 i 18, koje se bore za goli život, trošili su ravno polovinu tog ostatka – 9,99 miliona u proseku (zapravo je najindikativnije to što su i prvi i poslednji u ligi u solidnom plusu tokom januara, prvi jer veruju da mogu da osvoje titulu sa postojećim resursima, poslednji jer se već spremaju za svođenje troškova na nivo adekvatan životu u Čempionšipu).

Svako ko ozbiljno prati engleski fudbal zna da se svake godine igra jedna utakmica finansijski vrednija od finala Lige šampiona – finale plej ofa Čempionšipa (ove godine, sasvim prikladno, samo dva dana posle finala LŠ i na istom terenu; još prikladnije, i u tom meču igraju žuto-crni protiv crveno-plavih). Kada se taj meč završi poraženi ostaje na onome što je imao i dotle, ali pobednik stiče pravo na ogroman finansijski kolač, zbog razlike u iznosu koji pripada učesnicima prvog u odnosu na drugi rang. Još 90-ih se u žargonu finalni meč zvao „utakmicom za 30 miliona“ (funti, naravno). Tokom prošle decenije razlika je bila 50, u postojećem ugovoru 60 miliona, a sa novim ugovorom mogli bismo da govorimo o tome da svaki minut tog meča na Vembliju vredi po milion funti!

Za dobitnika tog džek pota slede divni trenuci dok se toči šampanjac, ali ako se sredstva ne troše racionalno, mamurluk neće biti jedina posledica. Ista priča važi i u suprotnom smeru – ispadanje znači da odjednom vaš budžet biva skraćen za isti iznos, što je dovoljno za katastrofu. Najveći problem tada postaju plate, ugovarane u danima velikih premijerligaških ambicija, potpisivane na duge periode uz pozamašne svote novca.

Ne treba nam bolji primer od Nikole Žigića: napadaču od 29 godina Birmingem Siti dao je četvorogodišnji ugovor na 50.000 funti nedeljno i – ključno – bez klauzule o umanjenju u slučaju ispadanja (koja je standard godinama unazad). Suprotno očekivanju Plavi su odmah po osvajanju Liga kupa ispali i sada u Čempionšipu plaćaju bivšeg Zvezdinog napadača 2,6 miliona funti godišnje (daleko od toga da Žigić ne valja – dve sezone uzastopno je drugi strelac kluba). Iako bi ga mnogi drugi klubovi, posebno u Španiji, voleli na svom spisku, niko nije spreman da mu dâ ni približnu platu, pa Žigić ne pristaje na transfer. Ugovor mu traje do leta 2014.

Statistika govori mnogo i na ovom mestu – u prethodne dve sezone samo po tri od 24 člana Čempionšipa poslovala su pozitivno, a govorimo o ligi koja je po prihodima na osmom mestu u svetu, odmah ispod „velike petorke“, Ruske premijer lige i Superlige Turske (a odmah iznad holandske Eredivizije). Ni porast prihoda na 423 miliona funti ne nije dovoljan, jer je zbirni minus lige celih 130 miliona funti, gotovo trećina prihoda.

Tokom godina razvijeni su mehanizmi zaštite, koji poprilično pomažu, i o kojima ćemo detaljno malo kasnije. Međutim, dok sistem nije uspostavljen brojni klubovi su prošli kroz agoniju – Koventri i Lids se posle ispadanja nikad nisu vratili i klizili su do trećeg ranga. Lester i Sautempton su uspeli da se vrate, ali su i oni prvi put u istoriji upoznali ono što se sada zove Ligom jedan. Portsmut je upravo ispao u četvrti rang, ali je i to dobra stvar u odnosu na gašenje kluba, koje je ozbiljno pretilo do aprila. Vimbldon je prošao najgore – nekada omiljeni autsajder svih ljubitelja engleskog fudbala više ne postoji. Iako u teoriji ima dva naslednika (MK Dons u trećoj, AFC Vimbldon u četvrtoj ligi), nijedan od njih nema pravo na klupsku tradiciju i trofeje, uključujući i slavni pehar FA kupa iz 1988.

Novi, bolji stadion – lep i opasan rekvizit

U teoriji bi se novac dat na plate igrača mogao računati kao tekući trošak, dok bi izgradnja stadiona spadala pod kapitalne izdatke (takva podela važila bi u svakoj drugoj grani ekonomije), ali kada se povuče linija, razlika i nije velika. Gotovo svi klubovi koji su u prethodne dve decenije uložili novac u izgradnju ili drastičnu rekonstrukciju stadiona ušli su u probleme.

Pomenuti Tejlorov izveštaj doneo je sasvim novu klimu u engleski fudbal, nije se promenila samo publika, već i stadioni. Mnogi od njih su na kraju osamdesetih bili u zastrašujućem stanju, znatno gorem od tadašnjih standarda u Prvoj saveznoj ligi zajedničke nam države.

Promena je stigla u pravom trenutku – Engleska je bila domaćin Evropskog prvenstva 1996, pa su očekivani prihodi garantovali pomoć države u sređivanju stadiona (kada red dođe na italijanski fudbal prilično ćemo obratiti pažnju na zlosrećni tajming izgradnje i rekonstrukcije italijanskih stadiona za SP 1990). Osam stadiona je preuređeno, u većoj ili manjoj meri je rekonstruisana i većina ostalih, a tokom dve decenije izgrađena su 24 nova stadiona (ukupno je rađeno na stadionima 73 od 105 klubova četiri profesionalna ranga).

Na nekim mestima novi stadion udahnuo je novi život klubu, kao u Sanderlendu, Halu ili nedavno u Brajtonu i Kardifu (posledice su i vidljive ove sezone). Možda je najbolji primer Svonsija, ali ćemo se velškim premijerligašem detaljno baviti kasnije. Na nekim drugim mestima izazvali su samo dodatne probleme – prostrani i moderni, planirani za Premijer ligu i smešteni van gradskih jezgara, odjednom su postali skupi za održavanje ako bi ekipe ispale iz lige.

Slučaj Koventri je tipičan, klub je posle ispadanja u drugi rang morao da se odrekne vlasništva, pomogao je grad, priskočili su i privatnici i još uvek se radi na održivom projektu, što nije lako kad je klub nekad čuven po stabilnosti (34 vezane godine u najvišem rangu) na sredini treće lige. U ovom trenutku klub pokušava da se iseli sa Riko Arene.

Lester je prošao tek nešto bolje, a slične probleme imali su Sautempton, Darbi Kaunti, Midlzbro. Svi oni su nove stadione izgradili uz pomoć kredita, a onda otišli u niži rang. Rate za stadion su teg oko vrata klubu u nevolji, baš kao i plate iz višeg ranga.

Uprkos tradiciji i ljubavi prema fudbalu, koju je teško objasniti nekome ko se nije uživo upoznao Englesku, ispadanje u niži rang se i na Ostrvu odrazi na posetu. Jeste Junajted u drugoj ligi 1974/75 imao veću posetu nego bilo koji prvoligaš, jeste Siti u trećoj ligi 1998/99 imao 31 hiljadu gledalaca po meču, jeste Njukasl u Čempionšipu pratilo na gostovanja i po 8000 ljudi, ali u realnosti klubovi koje u najvišem rangu prati po 30 hiljada ljudi posle ispadanja ostanu bez pola gledalaca. Pretočen u novac pad je još veći – drugoligaške karte su jeftinije, dresovi se prodaju manje.

Nisu od problema imuni ni veći klubovi – od kad je Arsenal ušao u akciju izgradnje stadiona u Ešburton Grouvu nije osvojio nijedan trofej, jer ne može da se takmiči na tržištu, iako ima rasprodat stadion od 60 hiljada po najvišim cenama u ligi. Tokom predromanovske krize ključni problem Čelsija nisu bile plate, već enormni troškovi izgradnje Čelsi Vilidža naslonjenog na Stamford Bridž.

Problemi ne znače da izgradnju ili rekonstrukciju treba izbeći – Liverpul i Everton su zakucani na stadionima koji im koče bilo kakav napredak (Liverpulova priča pposebno je mučna), isto važi za Fulam. Totenhem se očajnički bori da dobije novu lokaciju ili građevinsku dozvolu za širenje Vajt Hart Lejna, isto čeka i Čelsi, koji će verovatno preko reke u Batersi.

Kao i u bilo kojoj drugoj grani ekonomije, i u fudbalu je suština uspostaviti ravnotežu prihoda i rashoda, imidža i odgovornosti prema korisnicima, s tim što sport daje dodatni nivo – jer rezultati nisu nužno proporcionalni ulaganjima. Međutim, malo koga iznenađuje što u kontinuitetu najbolje rezultate imaju klubovi kod kojih su pomenuti faktori dobro usklađeni.

Mančester Junajted dominaciju zasniva na strateškom planiranju, u okviru kojeg se istovremeno radi na razvoju omladinske škole, iz koje je 96 igrača stizalo do seniorskih reprezentacija širom sveta (od toga 45 od osnivanja Premijer lige); rekonstrukciji stadiona, koji je do sada tri puta dograđivan (po Tejloru spušten na 45.000, pa rastao na 55.000, 67.000, sada i na 76.000), a sprema se i završna dogradnja južne tribine koja će doneti još 15-20 hiljada mesta; tržištu, gde se klub ne libi da potroši (4 puta rušio rekord u eri Premijer lige), ali ni da zaradi, a sveukupno zauzima tek četvrto mesto među potrošačima u ligi (daleko iza Čelsija, Man.Sitija i Liverpula).

Još više se u poslednje vreme radi na imidžu i komercijalnim aktivnostima, gde je dolazak omražene porodice Glejzer doneo najviše – preko 35 sponzora u rasponu od Ševroleta do Smirnof votke, od indonežanskih proizvođača guma preko Turkiš erlajnsa do vina Kasiljero del Dijablo, koje se prodaje u svakoj prodavnici našeg najvećeg trgovinskog lanca. Zahvaljujući njima ta grana trenutno donosi više prihoda i od TV prava i od samih mečeva, a za osam godina pod Amerikancima više je nego utrostručena.

Vlasnici ludaci i oni drugi

Zašto onda navijači ne vole Glejzere? Problem možete da gledate iz dva ugla: tradicionalnog i praktičnog. Po tradiciji Junajtedovi navijači važe za najbolje organizovane u Engleskoj, 15 godina su se borili protiv raznih tajkuna koji su želeli da impreuzmu klub, a pobeda nad Rupertom Murdokom, najmoćnijim medijskim mogulom na planeti u to doba, jeste bila epska. Zato je toliko i boleo uspeh MalkomaGlejzera, koji je do kluba došao rupama u zakonu, koje su u međuvremenu zapušene.

A te rupe su mu donele nešto neverovatno: iako ej klub kuio za nominalnih milijardu i po, on nije imao bezmalo polovinu te sume, već je uzeo kredit. To ne bi bilo problem da otplatu kredita nije prebacio na – klub! Tako je ispalo da je Glejzer kupio klub upola cene, a zeleno-žutu revoluciju od pre tri godine izazvao je stalni rast klupskog duga (do Glejzerove igre Junajted je sve vreme bio u plusu, a i sada posluje pozitivno, ali dobar deo profita ode na kamate).

Međutim, pet godina opreza se isplatilo, uglavnom zahvaljujući Fergiju, Ronaldu i Runiju, koji su u tom periodu klubu doneli tri vezane titule i trofej šampiona Evrope. Od 2010. dug se znatno smanjuje, više je nego prepolovljen, ai kamate su reprogramirane do razumnijeg nivoa. Kako klub uspešno sa Realom i Barsom kontroliše finasijski vrh svetskog fudbala, u isto vreme imali rezultate, a nivo mešanja Amerikanaca u stručni rad bukvalno je manji nego što je bilo ranije (setite se da su deoničari 1997. de facto oterali Kantonu u penziju), porodica sa Floride na putu je da od izrazitih zlikovaca stekne bar neutralan, ako ne i pozitivan imidž.

Zastanimo ovde na tren i obratimo pažnju na jedan fenomen. Iako su prošli šampionat završili 150 miliona u plusu, profitabilni među klubovima Premijer lige (ukupno gledano liga je 380 miliona minusu, zahvaljujući pre svega Sitiju, Čelsiju, Liverpulu i Vili) su na ime poreza na dodatu vrednost platili samo 3 miliona, jer većina onih koji imaju profit ima i dugove. Junajted pod Glejzerima je tipičan primer takvih aktivnosti. Zakon nije prekršen, klubovi uredno plaćaju ostale dažbine, ali im dug daje zgodnu priliku da sačuvaju solidne iznose.

A i što da se izdvajaju – Gugl plaća 6 miliona, sa 2 i po milijarde prihoda, Amazon na samo nešto manji prihod plaća ispod milion godišnje. Starbaks je za 15 godina delovanja u Britaniji, gde je otvorio 800 restorana, ukupno platio 8,6 miliona funti poreza. Nešto ozbiljno nije u redu sa poreskim zakonodavstvom u Britaniji. No, vratimo se fudbalu i stranim vlasnicima.

Amerikanci kontrolišu i preostala dva člana tradicionalne velike trojke. U Liverpulu je Džon Henri, čovek koga cela Amerika zna po tome što je doneo Red Soksima naslov u Svetskoj seriji posle 8 i po decenija, uspeo da poništi niz katastrofalnih poteza takođe američkog tandema Hiks-Džilet i postavi solidne temelje za povratak kluba u vrh. Ipak, da bi Liverpul mogao da se takmiči sa najvećima, treba mu znatno veći stadion, a to u dogledno vreme ne deluje realno.

U Arsenalu glavnu ulogu ima Sten Krenke, ali je raspored glavnih faktora u tom klubu vrlo neobičan. Ako Krenke trpi pritisak jer simbolizuje nedostatak ambicije tipičan za prethodnih osam sezona bez trofeja, njegov veliki rival Ališer Usmanov je sušta suprotnost. Preambiciozni Uzbek, koji je najbogatiji čovek bivšeg SSSR, ima skoro 30 posto akcija, a voleo bi da imai kontrolu nad klubom kojem bi želeo da promeni poslovni model.

Novi model verovatno biličio na ono što je u Čelsiju preravno deset leta učinio Roman Abramovič. Kada je Rus stigao u London, bio je pravi primer deus ex machina i za samo godinu dana naglavačke je okrenuo ostrvski fudbal bizarno velikim ulaganjima. U međuvremenu su zalivski šeici u Siti uložili još više za kraće vreme, ali je do sada koncept prebogatog novog vlasnika postao relativno uobičajen širom Evrope. Abramovič je bio ne samo prvi u toj priči, nego od svih stranih vlasnika pokazuje najviše ljubavi prema fudbalu. Sa druge strane njegova želja da bude što bliže timu ima i negativnu posledicu u vidu gotovo jednog menadžera po godini od kada je došao u klub.

O Arapima u Sitiju je teško reći nešto smisleno – osim što su spremni da ulažu zaista mnogo, ne bave se previše klubom – ali i to je mnogo bolje nego da rade ono što su Indijci napravili od Blekburna. Vlasnici kompanije Venkis su nam priredili ubrzani festival neznanja osnovnih stvari o upravljanju klubom, od serije grešaka u smenjivanju i postavljanju trenera, do neozbiljnih planova o dovođenju nedostupnih igrača i teranja inata ogromnoj većini klupskih navijača.

Ipak, nije ni to najgore. Ono što je Portsmut doživeo sa Aleksandrom Gajdamakom i ljudima koji su ga sledili opisivali smo naširoko, a jedina dobra vest koju nam je na tu temu donelo proleće 2013. je to što će Pompi i dalje postojati. Cena: dva stečaja i četvrti rang takmičenja. Prava sitnica.

O stradanju Lidsa sve je napisano još pre 6 godina, činjenica da su se u tom klubu izređali ljudi kao Ridsdejl i Bejts dovoljna je za ozbiljan horor, a klub iz petog grada po veličini i poslednji šampion stare Prve divizije još uvek traži sistemkoji će ih u dogledno vreme vratiti u elitu, gde ih nema od 2004. Činjenica da su 4 njihova bitna igrača u prethodne dve sezone otišla da Premijer ligu igraju u Noriču govori dovoljno.

Naravno, ima i pozitivnih primera, od Stouka do pomenutog Noriča i Vigana, gde su vlasnici ujedno celovekovni navijači kluba, čak i nekih slučajeva kada su stranci konstruktivni, kao Vilin Rendi Lerner.

Danas je u Premijer ligi više od pola klubova u stranom vlasništvu. Jedanaest od 20 članova odlazeće garniture u potpunosti ili većinski pripada strancima, a stanje će biti isto i u narednom šampionatu (ispali: Vigan – Engleza Dejva Vilana, Reding – većinski Rusa Antona Zingareviča, QPR – Maležanin Toni Fernandes i Indijac Lakšmi Mital; ulaze: Kardif – većinski Vinsenta Tana iz Malezije, Hal – Egipćanina Asema Alama, Kristal Palas – grupe engleskih vlasnika; da je finale plej ofa dobio Votford – Italijana Đampaola Poca, gazde Udinezea – Premijer liga bi imala 12 “stranih klubova”). I u Čempionšipu odnos je bio 12-12, s tim što su iz lige ispala tri “engleska” kluba, a ušla dva sa po pola podeljenim vlasništvom.

Posebno mesto zauzimaju čelnici Sautemptona i Svonsija, ali o njima više u sledećeoj rundi, kada budemo prolazili kroz modele održivog razvoja, za šta su Velšani i klub sa južne obale idealni primeri.

Navijači: pita li ih iko išta?

Beta/AP Photo/Jon Super

Decenijama slušamo kako se fudbal igra zbog navijača. Ako pogledamo Englesku, po tri osnovna kriterijuma navijači se mnogo ne pitaju. Cene karata za engleske utakmice previsoke su za bilo koje standarde, uticaj na upravljanje klubovima praktično ne postoji (osim u primeru Svonsija, kojim se u trećem delu bavimo posebno), a organizvoanje navijanja na tribinama zavisi od kluba do kluba.

Cena fudbala u Engleskoj je naprosto zastrašujuća. U odličnoj analizi koju je BBC sproveo upravo pod tim nazivom vidi se do koje mere je porastao pritisak na ljubitelje fudbala na Ostrvu. Videli smo u priči u Bundesligi kako se i na najveće tamošnje utakmice može otići za petnaestak evra i kako klubovi i lokalne samouprave svesno subvencioniraju te najjeftinije karte, jer imaju jasnu računicu po kojoj im fudbal donosi i društvenu i finansijsku korist. U Engleskoj nema ni primisli da se nešto takvo dogodi.

Za Stamford Bridž ne postoji karta jeftinija od 41 funte (47,5 evra), ali Čelsi je skup i bogat osvajač trofeja iz najskuplje i najbogatije opštine u Britaniji. Ali kako shvatiti 37 funti kao najnižu cenu za mečeve Redinga, 36 funti za Vest Hem, a posebno 39 funti za Liverpul, koji je najsiromašniji među velikim engleskim gradovima?

Još bizarnije cene deluju u nižim rangovima. U prva četiri ranga samo navijači Šefild Junajteda mogu da uđu na stadion za 10 funti, sledeći na spisku su četvrtoligaši Barton Albion i Barnet (koji je ispao iz tog ranga), čije najjeftinije karte su 14 funti (1822 dinara po kursu sa kraja maja). Brajton ima najbolju posetu u Čempionšipu ove sezone, iako su im karte brutalno skupe, najjeftinija pojedinačna je 28, najjeftinija godišnja ulaznica košta 425 funti, za trećinu više nego najjeftinija godišnja karta za Mančester Siti.

Upravo su navijači Mančester Sitija i privukli najveću medijsku pažnju – ogorčeni cenom od 62 funte za gostovanje Arsenalu vratili su 912 od 3000 dodeljenih karata, a oni koji su došli protestovali su transparentima, koje je domaće obezbeđenje brzo uklonilo. U odnosu na severni London, cena karata za gostovanje Sautemptonu (35 funti) deluje umereno, ali Siti više nije malo klub i njegovi navijači sada znaju kako je u ostatku Evrope - mesec ranije oni su pratili svoj klub u Dortmundu, na meču Lige šampiona. Avion im je bio besplatan, a karte ih koštale 27 evra (24 funte), za meč sa šampionom Nemačke i jednom od najatraktivnijih ekipa na planeti.

Kada je objavljeno sklapanje novog TV ugovora sa značajno većim sumama za klubove, naivniji među navijačima su se ponadali da bi dodatni prihod iz drugog izvora mogao da podstakne klubove da spuste cene i pokažu dobru volju prema navijačima. To se neće dogoditi, ali bi stvar mogla da se otme kontroli na suprotnu stranu. Mnogi analitičari se pribojavaju nove inflacije cena i plata fudbalera, posle koje bi svaki neuspeh bio još kobniji nego sada.

Beta/AP Photo/Clint Hughes

O vlasnicima smo pričali u prethodnom poglavlju, ali jedna stvar je zajednička gotovo za sve njih – navijače ništa ne pitaju. Nije problem samo u cenama karata, posedovanje aktuelnog dresa je standard, a pravila Premijer lige dozvoljavaju izdavanje novog dresa tek svake druge godine. To ne sprečava klubove da nalaze rupe u zakonu, izdaju se drugi, treći, jubilarni dresovi, a proizvođači se po pravilu menjaju u neparnim godinama. U zemlji gde sa tri propuštena gostovanja u sezoni dobijete titulu “part-time supporter” (povremeni navijač) raspored utakmica ih tera da na drugu stranu države putuju radnim danima uveče.

O navijačima računa ne vode ni lokalne vlasti. Mančester Junajted je decenijama najpopularniji klub na Ostrvu, atmosfera na Old Trafordu je dugo bila vrela, ali u ovom veku na tom stadionu se najčešće čuje tišina. Uzrok je u preraspodeli karata u sklopu sa Tejlorovim izveštajem i razbijanju čvrstog navijačkog jezgra nekada smeštenog na Stretford Endu (iza levog gola iz ugla kamere). Primera radi, Liverpul je napravio smislen sistem raspodele karata i sačuvao jezgro na Kopu.

Krivci za lošu atmosferu u Mančesteru (na svim gostovanjima Crveni đavoli imaju fantastičnu i veoma bučnu podršku) su pre svega lokalna vlast i policija. Ne samo da su ove sezone sprečili predloženu promenu rasporeda, koji bi otvorio mogućnost formiranja prave navijačke tribine, nego bukvalno primoravaju navijače da tokom meča sede, uz pretnju da će oni koji ustaju prečesto izgubiti pravo na karte.

Ekstremniji među navijačima, besni zbog korporativizacije sopstvenih klubova, osnovali su alternativne ekipe – Junajted FC iz Mančestera je dobar primer, ali svoj klub imaju i njihovi najveći rivali – AFC Liverpul. Najuspešniji među njima napravili su oni o koje su se fudbalske vlasti Engleske najviše ogrešile – AFC Vimbldon.