Priča o Malom budi i božanskom repiću

Iako se spomenute kategorije uglavnom formiraju kroz učinak pojedinca na terenu, vođene brojem velikih utakmica, onih najvažnijih trofeja, sveopšteg uticaja na najvažniju sporednu stvar na svetu, kao i, naravno, pukim fudbalskim umećem, nije redak slučaj kada su one najprostije rečeno irelevantne.

Jer, fudbalski fanatici su čudna sorta. Sorta čije ponašanje gotovo da nije moguće objasniti, barem ne toliko da ’normalnom’ čoveku deluju racionalno. Ljubav prema fudbalu ista je radilo se u fuci ispred zgrade ili onoj na najvećim i najvažnijim svetskim stadionima, kada se odlučuje kome idu istorija i pehari.

E, sad, gledajući upravo iz te perspektive možda je i najlakše objasniti pojam irelevantnosti. Ako je neko majstor on je jednostavno majstor – pošto je fudbal magija trenutka. Trenutka u kom prestaje da bude važno da li ste sa još 100.000 ljudi na finalu Svetskog prvenstva ili gledate pregled kola, recimo, engleske treće lige.

WikipediaCommons/Stefano Stabile

Kada čovek o kome će se toga dana pričati zahvati loptu, dok vi istovremeno upadate u svojevrsnu fudbalsku ’nirvanu’, a ona ulazi, opet recimo, od prečke, pa od stative u mrežu. Tada su nevažni svi oni gore navedeni kriterijumi...

Za junaka naše poslednje priče govorili su da kada on igra to u stvari ’anđeli pevaju’, Mišel Platini rekao je da on nije ni klasična devetka niti klasična desetka, ’već devet i po’, dok je on – iako po uverenjima budista i veliki borac za mir – bio sve samo ne miran.

Bio je specijalista za penale, s loptom je mogao da izvede sve što zamisli, ali sudbina je htela tako da mu upravo jedan šut sa krečom obojene tačke, udaljene jedanaest metara od gola, obeleži sve što je na terenu uradio. Ali, isto tako, ništa ne može da sakrije, prikrije ili umanji koliki je fudbaler bio Roberto Bađo.

Getty Images

Kao i svakom Italijanu, fudbal mu je od rođenja bio u krvi, a veliki uticaj na njega svakako je imao i jedan od rođene braće, najstariji Edi – koji je nekoliko godina branio boje nekolicine italijanskih drugoligaša. Rođen je u gradiću Koldonjo u blizini Venecije 18. februara 1967. godine, a upravo tu je i počela priča o ’Malom Budi’, jednom od najvećih i najneshvaćenijih italijanskih fudbalera svih vremena.

Nije mu bilo potrebno previše vremena da dospe u centar pažnje, pošto je po znanju u nogama već u tinejdžerskim godinama mogao da se nosi sa svime onime što fudbal na seniorskom nivou donosi. Na prvi trening otišao je sa nepunih sedam godina, sa Vičencu u trinaest, a već sa 15 bio je član prvog tima crveno-belih – tada člana treće lige.

Iza sebe je imao 120 utakmica i 110 golova, uz barem još 50 asistencija, a, samo dve sezone kasnije, ispred sebe ponude nekoliko klubova iz famozne Serije A.

Međutim, sudbina je po prvi put umešala prste... Potpisao je za Fiorentinu, omiljeni klub njegovog oca, u transferu vrednom dva miliona evra, ali se tada dogodilo nešto što ga je, nažalost, proganjalo tokom cele karijere.

Sa osamnaest godina, na poslednjoj utakmice sezone, doživeo je možda i najtežu povredu koju fudbaler može da doživi – posle naizgled bezazlenog starta na sredini terena pokidao je prednji ukršteni ligament desnog kolena.

Ako se može reći da mu je onaj promašeni penal u Pasadeni obeležio karijeru, isto tako je i ova povreda uticala na njega kao čoveka. I, ko zna, možda da nije bilo tog starta nad vezistom Riminija – možda Roberto Bađo i ne bi postao ono što danas jeste. Fudbalsko božanstvo.

Čelnici ’Viole’ uradili su nešto što je u današnjem fudbalu teško zamisliti, platili su Robertu kompletne troškove lečenja i odlučili da veruju u njega.

Tanjug/AP

Nikako nisu pogrešili. Nimalo.

Crne misli, koje su se nadvile pod pričom lekara da više nikada neće moći da igra igru koju najviše voli, oterao je Daisaku Ikeda – pripadnik japanskog budističkog pokreta Soka Gakai.

“Budizam mi pomaže da moje misli budu pozitivnije, a odluke trezvenije“, rekao je Bađo pre povratka na teren, istakavši da pre svakog meča praktikuje meditaciju.

Posle osamnaest meseci rehabilitacije i svakodnevnog meditiranja bio je spreman za povratak na teren, Firenca ga je dočekala raširenih ruku, ali su muke sa kolenom tek počinjale. Oporavak je imao i jednu ogromnu nus pojavu, pošto je zbog lekova i prekomernog sna izgubio čak 12 kilograma, da bi na prvom merenju u klubu vaga pokazala da je težak svega 56 kilograma. Posle svega pet nastupa u prvoj sezoni, ’pravi’ debi dočekao je 21. septembra 1986. godine protiv Sampdorije, dočekan ovacijama na Artemio Frankiju. Odigrao je solidan meč, ali su se samo sedam dana kasnije crne misli vratile. Ponovo bol u kolenu, ponovo neverica na licima svih u ’ljubičastom’ – sada je stradao meniskus desnog kolena. Oporavak je bio kraći, ali je u njegovoj glavi sve bilo isto.

Ovoga puta se odlučio da deo oporavka provede u Tokiju, zajedno sa svojim mentorom u budističkom hramu, što je sa njegove tačke gledišta, kako je i napisao u autobiografiji, bio ključan potez za novi pokušaj.

Fiorentina je igrala jako loše te sezone, pa je utakmica protiv Napolitanaca na kraju sezone bila ključna za ostanak u Kalču. San Paolo klanjao se najboljem fudbaleru svih vremena Dijegu Armandu Maradoni – slaveći prvu titulu u istoriji kluba, dok su navijači ’Viole’ dobili ono što su predugo čekali – novog heroja.

Domaći su poveli posle fenomenalne akcije, Firencu je bod ostavljao u ligi, a onda je ’Mali Buda’ namestio loptu. Bio je to njegov prvi gol za klub, u njegov stilu – iz slobodnjaka, vredan opstanka. To je bilo ono što mu je bilo potrebno.

Tanjug/AP

U naredne dve sezone je eksplodirao, počevši da igra fudbal kao što je to činio još kao dečak u Vičenci, sa neverovatnom lakoćom. Posedovao je sve – savršenu tehniku, pâs, šut, dribling, osećaj... Ipak, ono što ga je činilo boljim od drugih jeste upravo ono što je Platini rekao.

Imao je tu mogućnost da ’oseti’ šta će se dogoditi, osobinu specifičnu za igrače koji su na leđima nosili broj deset. Tačno je znao kada treba da povuče, kada da stane, a kada da pošalje dijagonalu ’iz kolena’ ili 'bombu' u rašlje.

Predvodio je Fiorentinu najpre do sredine tabele, daleko od zone ispadanja, da bi dolaskom Svena Jerana Eriksona naredne godine još više podigrao lestvicu.

Kada je podvučena crta, na svom kontu imao je rekordnih 15 postignutih pogodaka i devet asistencija, što je bilo dovoljno za sedmo mesto i okršaj sa Romom u borbi za mesto u Kupu UEFA.

Tanjug/AP

Njegov pâs bio je koban po ’Vučicu’, a naredna sezona bila je još bolja od prethodne. Iako je ’Viola’ bila nešto slabije plasirana u ligi, uspela je da se domogne finala najmasovnijeg evropskog takmičenja, gde je čekao veliki rival – Juventus.

’Stara dama’ slavila je u dvomeču, zahvaljujući pobedi u Torinu (3:1, 0:0), ali je to bio tek početak ’vrelog’ leta u Toskani. Kao da navijačima nije bilo dovoljno teško zbog poraza od njima mrskih Torineza, usledio je novi šok. Uprava kluba sa ’Artemio Frankija’ saopštila je da je sklopila najveći posao u svetu fudbala – Roberto Bađo postao je za devet miliona evra novi igrač Juvea.

“Bio sa primoran da prihvatim prelazak u Juventus“, ljutito je reagovao skrhani Bađo na pitanje novinara, ne pomišljajući da je sa tih osam reči podigao armiju svojih sledbenika u ’ljubičastom’. Navijači su istog dana napravili masovne, nasilne proteste na glavnom gradskom trgu, u kojima je povređeno preko pedeset ljudi, zahtevajući da predsednik Pontelo i kompletna uprava podnesu ostavku.

Da sve bude još napetije, sve to događalo se nepunih dva meseca pred najveći praznik fudbalske igre – Svetsko prvenstvo – upravo u Italiji, prvom velikom takmičenju protagoniste naše priče koji nikako nije bio srećan i nije se ustručavao da to i iskaže.

Tanjug/AP

“I dalje se sećam scene sa konferencije za štampu, kada je Juventus predstavljao Bađa. Stavili su mu crno-beli šal oko vrata i postavili ga ispred gomile snimatelja, fotografa i novinara. Izraz njegovog lica bio je neopisiv. Samo je skinuo šal i bacio ga na sto. Bilo je baš neprijatno, ali sam ja razumeo njegovu tugu. Ono što su oni njemu uradili bilo je kao kada sina odvojite od majke. Ne znam da li shvatate koliko je i kako Roberto voleo Firencu i Fiorentinu? Bio sam impresioniran njime posle svega toga, posle svega onoga što sam od njega video na terenu. Posebna ličnost, u takvom trenutku imati takav stav...“, ispričao je svoje viđenje tadašnje situacije italijanski novinar i sportski agent Antonio Kalendo.

Na svom prvom Mundijalu sakupio je pet nastupa, uglavom ulazivši s klupe jer je prednost imao iskusniji Đanluka Vijali. Ipak, to mu nije smetalo da, pored ’Gola turnira’ protiv Čehoslovačke, kada je promešao kompletnu odbranu i fintom bacio golmana na kolena, pre nego što je pogodio mrežu, ima sve što je potrebno za nastup na najvećoj pozornici.

’Azuri’ su na kraju zaustavljeni u polufinalu, posle penala protiv Argentinaca, dok je selektor Azeđio Vičini bio žestoko kritikovan jer nije više koristio Bađa.

I pored svega što se događalo, po Bađovim nastupima u prvoj godini na ’Dele Alpiju’ (27 golova, 17 asistencija) zaključili biste da je sve u potpunom redu. Možda je i tako i delovalo, pomoglo je i to što je prvi okršaj sa starim klubom preskočio zbog sitne povrede, ali je sve ponovo kulminiralo sedmog aprila 1991. godine – povratkom na ’Artemio Franki’. Diego Fuser pogodio je za vođstvo domačina u 41. minutu, ali to nije bio momenat kada je stadion ’proključao’. Devet minuta kasnije dosuđen je penal za Juventus, šta mislite – ko je trebalo da ga izvede? Niko drugi.

Sve oči bile su uprte u njega, dok je nervozno nameštao svoj ’konjski’ repić. Trener Luiđi Maifredi čekao je da njegov najbolji igrač uzme loptu, ali je ovaj to odbio. Luiđi de Agosrini preuzeo je odgovornost i promašio, a još veči pandemonijum na stadionu nastao u 64. minutu – kada je rezignirani trener gostiju izveo Mišelovog naslednika po broju.

I tu je Bađova 'bila zadnja'... Dok je išao ka svom mestu na klupi ispred nogu mu se našao ljubičasti šal, nije oklevao ni sekunde – pokupio ga je i poneo sa sobom.

“Duboko u mom srcu, ja ću zauvek biti ’ljubičast’“, rekao je posle meča.

Tanjug/AP

Navijali ’bjankonera’ bil su besni, zahtevali su žestoku kaznu za Bađa zbog nepoštovanja, a delovalo je da im je ovim potezom dao dovoljan razlog da ga nikada ne prihvate kao ’svog’. Opet, on je svojim genijalnošću eliminisao takvu mogućnost.

Strasti su se tokom leta koliko-toliko primirile, a Đovani Trapatoni, legendarni stručnjak koji je preuzeo brigu nad ekipom, već u ranom delu naredne sezone najavio koliko je sâm Bađo bio važan faktor u njegovoj odluci da preuzme ’Staru damu’.

“Ispred njega nalazi se čitav svet, a on ima sve što je potrebno da ga osvoji. On je kao naftna bušotina, naftna bušotina iz koje je izvađeno vrlo malo ’zlata’“, rekao je Trapatoni na prvoj konferenciji za štampu.

Pod Đovanijevim vođstvom, Roberto je nastavio da preuzima primat u ekipi. Posle sedmog mesta, poraza u polufinala Kupa pobednika kupova od Krojfove Barselone, odnosno ostajanja bez Evrope, predvodio je tim do vicešampionske titule, iza Milana Fabija Kapela. U finalu Kupa od njih je bila bolja Parma, dok ga je po broju pogodaka (18, uz 11 asistencija) još jednom nadmašio Van Basten.

Getty Images

Iako ni ova sezona nije donela trofeje crno-belima ispostavila se kao ključnom za uspeh ’Malog Bude’ u Lombardiji. U gotovo svakom meču bio je daleko najbolji pojedinac na terenu, emotivnim reakcijama pokazivao je da mu je i te kako stalo do uspeha i igara tima, a sve to rezultiralo je da napokon bude prihvaćen.

Konačno je sav trud došao na naplatu. Sa kapitenskom trakom oko ruke, uz pomoć Vijalija i Fabricija Ravanelija, podigao je svoj prvi i jedini evropski trofej – titulu Kupa UEFA.

Blistao je u finalnom dvomeču protiv dortmundske Borusije, postigavši dva pogotka u prvom i jedan u drugom meču, uz dve asistencije, za ubedljivih 6:1. Te godine se 39 puta upisao u strelce, od čega pet puta u dresu nacionalnog tima, koji je takođe njegovom zaslugom lako obezbedio plasman na završni turnir u Sjedinjene Američke Države.

Neverovatni nastupi doneli su mu i jedinu ’Zlatnu loptu’, kao i nagradu za FIFA igrača godine, dok su uporedo očekivanja bila sve veća. I to ne samo od strane navijača Juventusa jer je cela nacija u njemu videla glavnog aduta u borbi za titulu prvaka sveta.

Tanjug/AP

Naredna godina nije bila toliko sjajna kao ova pre nje, ali je Roberto održao potreban nivo igre. Istovremeno, Trapatoni je svetu predstavio Alesandra Del Pjera, dugokosog, čupavog sedamnaestogodišnjaka, a Bađo po prvi put u karijeri dobio ulogu mentora.

’Bjankoneri’ još jednom nisu uspeli da u trci za Skudeto prođu kroz cilj pre Milana, međutim – ono što je daleko brinulo sve bila je nova povreda meniskusa, dva meseca pred kraj sezone i početak priprema za Mundijal.

Na svu sreću, postoperacioni tok maleroznog desnog kolena prošao je brže nego što je to bilo očekivano, iako je Roberto verovatno bezbroj puta poželeo da je tok stvari bio drugačiji.

Početak turnira u SAD bio je traumatičan za ’Azure’, koji su imal strašnu ekipu. Na otvaranju su neočekivano poraženi od Republike Irske (1:0), na stadionu Džajansta u Nju Džersiju, a sve je izgledalo još gore posle duela sa Norvežanima u narednoj rundi.

Getty Images

Jeste Italija upisala minimalni trijumf, iako je Đanluka Paljuka isključen zbog igre rukom van kaznenog, problem je nastao posle odluke Ariga Sakija – koji je Luku Markeđanija poslao na teren umesto Bađa, a ovaj ga nazvao ludakom. Delovalo je da su u totalnom nokdaunu, atmosfera se nije promenila ni posle posle remija sa Meksikom (1:1) i prolaska u narednu rundu s trećeg mesta u grupi, na jedvite jade.

Mučenje se nastavilo i na startu eliminacione faze pošto je Nigerija tokom većeg dela meča imala prednost nad smušenim Italijanima i sve je mirisalo na senzaciju. Ali, kao što nije dozvolio da Fiorentina ode u Seriju B, Bađo se probudio u pravom trenutku. Dva minuta pre isteka regularnog toka doneo je izjednačenje, a u produžetku i potpuni preokret svom timu za prolaz.

Ista situacija viđena je i u borbi za polufinale – kada je posle dodavanja Đuzepea Sinjorija, u 87. minutu, obišao Andonija Zubizaretu i ćušnuo loptu u praznu mrežu za trijumf nad Špancima (2:1). Sve je podsećalo na napore spominjanog Maradone, osam godina ranije u Meksiku, i njegov nadljudski napor da svojoj zemlji donese najvažniji trofej, najvažnije sporedne stvari na svetu.

Bađo je nastavio svoj ples i protiv Bugarske Hrista Stoičkova u polufinalu, sa nova dva gola uveo je Italiju u prvo finale Mundijala posle 12 godina, i to protiv Brazila, igrajući preko granice bola. Bio je iscrpljen, ali srećan, sa povredom butnog mišića i gomilom injekcija pored sebe.

Getty Images

Ništa nije moglo da ga spreči da se suprotstavi ’Selesau’ u Pasadeni. Stadion Rouz Bol bio je krcat, ali meč nije opravdao očekivanja. U popirlično dosadnom susretu istakao se sa dva pokušaja da ugrozi gol Klaudija Tafarela, kao i nekoliko proigravanja, ali posle 120 minuta fudbala golova nije bilo i usledila je drama.

Marsio Santos i Franko Barezi promašajima otvoraju prvu seriju, Romario i Demetrio Albertini potom pogađaju, a isto su učinili i Branko, odosno Alberigo Evani. Četvrtu seriju otvorio je Karlos Dunga sigurnom realizacijom, da bi sav teret ovog sveta na Robertova leđa stavio Danijele Masaro – novim promašajem.

Roberto Bađo morao je da postigne pogodak da bi njegova ekipa imala šansu da preživi. Namestio je loptu, zaleteo se, gađao sam gornji desni ugao... Promašio je.... Brazilci su počeli sa slavljem, a on ostao ukopan – gledajući u belu tačku. Kao da se i sam pribojavao da će mu ona ’obrisati’ sve ono što je i što će u životu kao fudbaler uraditi.

“Znao sam šta sam morao da uradim, moja koncentracija bila je savršena. Ali bio sam i preumoran, pa sam pokušao da loptu šutem što jače, a šutnuo sam je prejako“, Roberto Bađo o penalu karijere. Ponovo se našao na ’mračnom’ mestu, prema rečima njegove supruge u narednih nekoliko meseci nije ličio na sebe, toliko čak i da deca nisu uspevala da mu izmame osmeh na lice.

“Novinari su pod pritiskom javnosti tražili jagnje koje će ’zaklati’ i odabrali su mene“, kratko je opisao ono što je svakog dana tog leta bilo prisutno u novinama. Isti ti novinari i navijači u sekundi su zaboravili sve ono što je uradio u nokaut fazi, okrenuvši mu leđa.

To svakako nije ništa novo kada je sport u pitanju, bilo ga je i pre Bađa, a biće ga i dokle god bude sporta, ali nikako nije fer. Kao i život uostalom...

Sve ono što se događalo u Americi dobrano se osetilo u njegovoj igri na startu naredne sezone, kada je ’upoznao’ svog drugog arhi neprijatelja – Marčela Lipija. Lipi je odlučio da u potpunosti forsira Del Pjera, promeni formaciju u 4-3-3, a na ruku su mu, pored uporednog neslaganja s Bađom, išle i nove povrede i još jedna operacija meniskusa ’Malog Bude’.

Tanjug/AP

’Pinturikio’ je u potpunosti iskoristio ukazanu priliku, ali Bađo nije želeo da dozvoli da nema njegovog pečata u prvom Skudetu u njegovoj karijeri, prvog za Juve posle dugih devet godina.

Rasturio je Parmu u finišu sezone, u direktnom okršaju za titulu, a sličnu partiju ponovio je i u finalu Kupa. Da rane iz Pasadene ne zaleči tripletom pobrinule su se upravo ’Mlekadžije’, osvetom u antologijskom finala Kupa UEFA.

Ni to nije bilo dovoljno da Lipi promeni svoje mišljenje i zamisli, pa se neizbežno desilo 1995. godine. Iako u najboljim fudbalskim godinama (28), trio Marčelo Lipi, Roberto Batega (sportski direktor) i vlasnik Umbero Anjeli odlučili su da je Del Pjero nova ’velika stvar’ svetskog fudbala. Dobio je Bađovu desetku, a ovaj nemoguć zahtev da produži ugovor sa 50 odsto manjim primanjima.

Želili su ga svi italijanski velikani, ali i Blekburn Roversi i Mančester Junajted. Međutim, i tada su uticaj i odlučnost vlasnika Milana Silvija Berluskonija, uz ’sufliranje’ Fabija Kapela, odigrali svoje i Bađo je postao ’rosonero’.

Getty Images

Koliko god se on i tada trudio da ga sve ono što ga je mučilo ostavi iza sebe, ne razmišlja o novim povredama, nesreća ga i dalje nije zaobilazila. Početak sezone obeležile su nove povrede, ovoga puta mišića koji ga je mučio još od letos, pa je tek od nove godine počeo da opravdava poverenje koje su Milanezi imali u njega, plativši ga nešto manje od deset miliona evra.

Sezonu je završio sa deset pogodaka i 14 asistencija, i po drugi put u nizu radovao se Skudetu. Ona toliko spominjana sudbina je i sada imala svog udela. Stadion Artemio Franki, meč za titulu, on sada u crveno-crnom dresu, a sudija ponovo svira penal.

Roberto ne odbija poslušnost, uzima loptu i pogađa. Za pobedu, za Skudeto. Ali ponovo nema reakcije – pogled u daljinu, melahoničnost, dok njegovi igrači egzaltirano skaču oko i na njega.

Navijači su ga proglasili igračem sezone, ali se on nije osećao kao junak priče, pre kao tek neki sporedni lik koji gine na kraju filma, pod nesrećnim okolnostima.

YTSS

Kao ni mnoga prethodna, ni to leto nije moglo da prođe bez stresa. Kapelo posle samo jedne sezone odlazi u madridski Real, a na klupu seda Oskar Tabares.

“Koga vidim kao glavne igrače? Žorža Veu i Dejana Savićevića, naravno. Ostali će morati da se uklapaju prema njima“, bilo je jasno od starta kako Urugvajac razmišlja i šta Bađa čeka – klupa.

Tabaresov boravak na San Siru brzo je shvaćen kao potpuni fijasko, pa je njegova smena sredinom sezone bila logična odluka. Tračak nade za Bađa, a onda novi hladan tuš. U Milanelo narednog dana ulazi Arigo Saki.

Delovalo je u prvi mah da će staviti uspeh kluba na prvo mesto, pre svega kako bi pokušali da spasu sezonu, pošto su na samom startu nove saradnje nekoliko puta isticali da su tu zbog MIlana, ali je uskoro bilo jasno da od toga nema ništa. Bađo je u februaru odbio da ustane sa klupe i počne da se zagreva za ulazak protiv Juventusa i to je bio kraj njegove karijere u Milanu. Čak ni Kapelo, koji je zamenio Sakija, nije želeo da ga zadrži. Red zainteresovanih ponovo se pružao u nedogled, Junajted i Blekburn su takođe bili tu, ali Bađo nije želeo da napušta Apenine smatravši da će tako izgubiti šansu za mesto u reprezentaciji – šansu da pokuša da se iskupi.

Galijani i Berluskoni su se već dogovorili sa Parmom, ali je prelazak stopirao trener tima sa 'Enio Tardinija' Karlo Ančeloti, pa je Bađo – na opšte iznenađenje svih – završio u Bolonji. Kao što kroz njegovu karijeru mnogi nisu pogrešili što su u njega verovali, isto se moglo reći i za njegovu hrabru odluku i prelazak na 'Renato del Aru'.

U znak svog 'ponovnog rođenja' isekao je čuveni 'konjski' repić i odigrao sezonu života. Na 30 susreta 22 puta bio je strelac, Bolonja je bila hit prvenstva plasiravši se u Intertoto kup, a Čezare Maldini, Sakijev naslednik na klupi 'Azura', uvrstio ga je na spisak putnika za Francusku.

U ugovoru koji je potpisao stajala je klauzula da može da ode u bilo kom trenutku, ako plati 2,5 miliona evra, a završilo se tako što je predsednik Bolonjeza Đuzepe Gaconi Fraskara osigurao njegove noge na pet miliona.

Getty Images

Na svom trećem i poslednjem Mundijalu počelo je onako kako se na prethodnom završilo. Italija je na otvaranju gubila od Čilea (2:1), njegov centaršut pogodio je Ronalda Fuentesa u ruku i dosuđen je penal. Prvi je prišao lopti, uzeo je, namestio se i pogodio za bod.

"Bila mi je slika od pre četiri godine u glavi dok sam prilazio da izvedem penal. Rekao sam sebi – 'Samo je jako šutni, baš jako'.. I, pogodio sam. Osetio sam određenu dozu slobode posle tog gola, iako sam znao da nije isto...".

Del Pjera nije bilo zbog povrede, pa je kreirao igru svog tima uz gol u pobedi nad Kamerunom (3:0), dok je prilikom ulaska protiv Austrije, upravo umesto Alesandra, dobio ovacije. Uzvratio im je novim pogotkom za prvo mesto u grupi (2:1).

U četvrtini finala protiv Norvežana ga nije bilo, ali jeste u borbi za novu polufinale sa domaćinom Francuskom na 'Stadionu Francuska'. Imao je nekoliko prilika da reši susret i pre isteka 90 minuta, još bliži je bio u drugom produžetku, ali su novi penali bili neizbežni. Ponovo je prvi uzeo loptu i ponovo je pogodio, a ulogu tragičara preuzeo je Luiđi di Bijađo – promašajem u petoj seriji.

Tanjug/AP

Nerealno je bilo za očekivati da će ostati u Bolonji, u čijem dresu je došao do novih nominacija za 'Zlatnu loptu' i FIFA igrača godine, a s obzirom čiji je poziv dobio – nije ni previše čudno što je otišao.

Želeo je da pokuša da osvoji Ligu šampiona, takmičenje u kome je sakupio svega dva nastupa. Za njega nije bilo idealnije sredine za tako nešto od redova Intera, za koji je navijao od malih nogu, i društva jednog Lusa Nazarija Ronalda da Lime u napadu. Još jednom, ništa nije bilo onako kako je planirao i priželjkivao...

Za kratko vreme, klupom 'nerazura' prodefilovali su Luiđi Simoni, Mirčea Lučesku i Roj Hodžson, u elitnom takmičenju stigao je da postigne dva odlična gola protiv akutelnog šampiona Reala, ali ga je na putu ka 'ušatom' zaustavio kasniji prvak Mančester Junajted.

Povrede ga, logično, ni ovoga puta nisu mimoišle da bi se na ulasku u novi milenijum sve pretvorilo u košmar. Na Đuzepe Meacu stiže niko drugi do Marčela Lipija, nastavak verujem znate... Lipi je tvrdio da je nespreman i da nije posvećen...

Getty Images

Nije produžio ugovor, svestan situacije, ali i svojih godina (33), na nagovor Karla Maconea odlazi u novog prvoligaša Brešu, odbivši glatko ponudu Barselone. Potajno se nadao da će zaigrati na svom prvom Evropskom prvenstvu, barem kao epizodista.

Tada možda i prvi put nije dovoljno verovao u sebe, da bi ga 'Mali Buda' na travnatom pravougaoniku razuverio.

Sa deset golova i deset asistencija doneo je Breši najbolji plasman od osnivanja lige, sedmo mesto, i plasman u Intertoto kup. Nastavio je u istom ritmu, pa mu je pripala nagrada ugledne 'Gazzete dello Sport' za igrača sa najvećom prosečnom ocenom u sezoni.

I pored ogromnog pritiska javnosti, Dino Zof, koji ga je u kvalifikacijama redovno zvao, nije došao do mesta za EURO u Holandiji i Belgiji 2000, a ista situacija ponovila se i dve godine kasnije prilikom odabira Đovanija Trapatonija za Mundijal u Japanu i Južnoj Koreji. Doživeo je 'ronaldinjovsku' sudbinu, od čoveka koji mu je bio jedan od 'fudbaslkih' očeva....

Getty Images

Posle 544 utakmica, 267 golova i 159 asistencija – 2004. godine odlučio je da je dosta i u 37. godini života otišao u legendu sa etiketom najboljeg italijanskog igrača u prošlom veku. Ma ikada...

Sa suzama u očima, u zagrljaju velikog prijatelja Paolo Maldinija, dok su svi prisutni na San Siru stajali i iz sve snage aplaudirali...

I sa 37 godina, sa sedom kosom u dresu Breše, svaki njegov gol imao je priču, dušu i emociju... Kao i dve decenije ranije dok je nosio dres lokalne filijale Vičence. Zaista je delovalo kao da pleše kada je nežno primiri i potom povede, držeći sve vreme besprekoran stav i zadržavajući gracioznost do samog kraja – dok se mreža ne zatrese.

Mi prvi, fudbalski fanatici, ne smemo da dozvolimo da se karijera i put Roberta Bađa gledaju kroz prizmu tog nesrećnog penala sa one strane Atlantika. I to mora da bude praksa ne samo kada je on u pitanju, isti princip mora biti prisutan i za bilo kod drugog velikana – koji nisu imali sreće.

Getty Images

Kako kaže, nikada nije niti će okrenuti leđa svojoj prvoj ljubavi – fudbalu, ali isto tako se svakodnevno trudi da ljudi ne zaborave ono što je daleko važnije i bitnije za opstanak čovečanstva. Poučen svojim životnim iskustvima, kada je često bio na 'ivici', okrenuo se filantropiji i borbi za mir u svetu.

Zalaže se za očuvanje planete i organsku ishranu, rukovodi sa nekoliko fondacija. Penziju provodi delom i u svojoj hacijendi u Argentini, ali i gledajući utakmice Boke Juniors.

"Takvu grešku sa jedanaest metara mogu da naprave samo oni koji poseduju dovoljnu dozu hrabrosti da ih i izvedu" -- Roberto Bađo

P.S. Roberto, oprosti na kašnjenu, srećan ti 50. rođendan!

U potpisu, tvoj fudbal.

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)