Maracanaço – dan kada je Brazil zanemeo

 

 

Šesnaesti julski dan 1950, prvo posleratno svetsko prvenstvo stiglo je do kulminacije, utakmicom koja će odrediti prvaka sveta. Istorija fudbala ne pamti mnogo ovakvih dana. Krcate tribine jedinstvene Marakane, napravljene da primi i svih 200 hiljada ljudi, tresle su se u očekivanju da krunišu svoje ljubimce naslovom prvaka sveta. Brazil je igrao odlično na celom šampionatu, u grupi pobedio Jugoslaviju 2:0, a u završnici demolirao Šveđane 7:1 i Špance 6:1. Na putu ka trofeju sa boginjom Nike stajao je samo Urugvaj.

Bilo je to prvo, za sada i poslednje svetsko prvenstvo bez klasičnog polufinala i finala – pobednici četiri grupe iz prve faze igrali su u novoj grupi, a pošto je Urugvaj jedva pobedio Švedsku i remizirao sa Španijom, Brazilcima je za titulu bio dovoljan i remi. Svi znaci su bili tu: Brazil je godinu dana ranije osvojio Kopa Ameriku sa 46 datih golova na 8 mečeva (5:1 protiv Urugvaja), Urusi su u oba meča finalne grupe gubili u 75. minutu, ali su izvukli jedan remi i jednu pobedu. Favorit je bio samo jedan, i cela zemlja živela je za veliku pobedu.

Domaćin, koji je u meč ušao sa tri napadača, dominirao je tokom većeg dela utakmice, ali nije uspeo da zbuni odlično organizovanog rivala, kojeg je predvodio mitski kapiten Obdulio Varela. Varelina uloga u pripremi čuda na Marakani bila je ključna, od akcije sa kupovinom novina koje su na jutro finala proglasile Brazil šampionom (legenda kaže da su odnete u WC, postavljene po podu i da je po njima urinirao ceo tim), preko govora pred meč, do onoga što se desilo kada je Brazil konačno dao gol.

U 47. minutu desni napadač domaćina Frijasa smestio je loptu u urugvajsku mrežu. Varela je pokupio loptu iz gola, otišao kod engleskog sudije i požalio se da je golu prethodio ofsajd. Usledila je duga rasprava, na teren je stigao i prevodilac. Dok je meč nastavljen ludilo na tribinama se smirilo i Urusi su mogli da igraju fudbal.

Ako je Varela bio inicijator otpora, kreator debakla koji je slomio srca najveće nacije Latinske Amerike zvao se Alsides Edgardo Giđa. Ni pola godine član nacionalnog tima koji je u Brazilu žleo da ponovi uspeh iz 1930, Giđa je bio jednako upadljiv po svojim filmskim brčićima, kao i po fudbalskom umeću, koje će mu doneti 20 godina karijere, Penjarol, Romu i Milan.

Drskosti je imao jednako koliko i umeća. Legenda kaže da je na poluvremenu zamolio selektora Huana Lopesa da naloži timu da odustane od dugih i visokih lopti i šalje mu pasove u noge. Dva takva pasa donela su preokret, prvi put je u 66. minutu Giđa samo prosledio loptu prvoj zvezdi tima Huan Skjafinu, drugi put je posao završio sâm. Na semaforu je pisalo – 79. minut, Brazil 1, Urugvaj 2.

Marakana, arhitektonsko čudo sačinjeno da slavi fudbal i trijumf nezaustavljive brazilske mašine, ostala je nema.

„Tišina je bila morbidna, neizdrživa“, rekao je kasnije predsednik FIFA Žil Rime. „Ta sablasna tišina odsekla je noge našim igračima“, dodao je selektor Brazila Flavio Kosta, za koga pričaju da je stadion napustio maskiran u časnu sestru.

Kada je sudija označio kraj ekipa u svetloplavom skakala je po terenu i grlila sve redom – sudije, Rimea. Od tog tima na dan objave ovog teksta živ je samo najveći heroj – Giđa. Nije bilo ceremonije, nije bilo govora, ni prigodnemuzike – sve je bilo spremno samo za trijumf domaćina. Urugvajcima to nije bilo bitno, boginja se vraća na ušće La Plate.

Dok su šokirani i skrhani momci u belim dresovima izlazili sa terena, hitna pomoć radila je punom parom – zbrinuto je 169 ljudi u velikim problemima, a šestoro prebačeno u bolnicu. Za tri navijača bilo je kasno, srce ih je izdalo, a jedan je presudio sebi u očaju.

Članovi tima su postali omraženi u Brazilu, posebno golman Moasir Barbosa, kojeg će pola veka, sve do smrti, svi iz vrha brazilskog fudbala bukvalno terati od sebe. Mnogi su se penzionisali, drugi nisu više igrali za „Selesao“. Samo će Nilton Santos, koji je bio član ekipe, ali nije nastupao na SP 1950, dvaput podići pehar, u Švedskoj 1958. i Čileu četiri godine kasnije. Krivim su proglašeni i dresovi. Brazil je do tada nastupao u belim dresovima sa plavim okovratnikom, i belim šortsevima. Marakanaso im je doneo kombinaciju po kojoj ih zna ceo svet – žute majice sa zelenim okovratnikom, plavi šorts, bele čarape. Sve četiri boje brazilske zastave.

Organizatori su tog julskog popodneva prebrojali 199.854 gledaoca na tribinama Marakane, do danas, a verovatno i u doglednoj budućnosti svetski rekord (prodato je 173.830 karata, ostalo su novinari, gosti, zvaničnici i preko 5000 pripadnika snaga reda). Sa ove distance Brazilci su na to ponosni, ali te večeri im do rekorda nije bilo. Na titulu će morati da sačekaju osam godina i takmičenje na drugom kraju sveta. Tek sada, 64 godine kasnije, imaju novu šansu da kod kuće slave šampione.

Nama ostaje sećanje na taj šampionat, i pitanje da li nas je sudbina sprečila da napravimo sopstveni Marakanaso pre onogo urugvajskog, nešto u stilu četvrtfinala iz Indijanapolisa. Ali o utakmici Jugoslavije sa Brazilom na Marakani (142.429 prodatih karata) i povredi Rajka Mitića pred sâm taj meč više u mesecima koji dolaze.

Brazil 1-2 Uruguay
Friaça 46, Schiaffino 66, Gigghia 79.

BRA: Barbosa; Augusto, Juvenal; Bauer, Danilo, Bigode; Friaça, Zizinho, Ademir, Jair da Rosa Pinto, Chico.
URU: Máspoli; M Gonzalez, Tejera; Gambetta, O Varela, R Andrade; Gigghia, J Pérez, Míguez, Schiaffino.