Dizaster turizam

Uprkos svetskoj ekonomskoj krizi i opštoj besparici, turističke agencije nisu zatvorile vrata svojim klijentima. Naprotiv, ponude su sve neobičnije, pa ukoliko smatrate da je osmeh Mona Lize nedovoljno srdačan, a pogled sa Ajfelovog tornja previše skučen, sigurno će vas oduševiti sve popularniji „dizaster turizam”. Pod ovim pojmom podrazumeva se poseta mestima koja su u bliskoj prošlosti bila pogođena poplavama, uraganima i drugim katastrofama, kao i odredištima zahvaćenim sukobima, ratnim dejstvima ili obračunima uličnih bandi.

Radioaktivne ture u Černobilju, izbegavanje metaka u centru Gvatemala sitija, uzbudljive avanture u Iraku ili Avganistanu, samo su deo široke palete „katastrofalnih” avantura za koje bogati turisti ne žale novac, a, po svoj prilici, ni sopstveni život.

Jedno od najatraktivnijih odredišta je nigerijski grad Sokoto u kome radoznali turisti mogu posmatrati kako lokalni uterivači dugova idu na posao, vodeći na lancu opasne hijene. Ukoliko izbegnete kišu metaka uličnih bandi, besne hijene, zmije otrovnice, te vas na pojedinim odredištima „samo” opljačkaju, nezaboravno putovanje možete smatrati uspešnim.

Zračenje za osam evra

Mekom „dizaster” turizma smatra se ukrajinski grad Černobilj u kome se pre 23 godine dogodila najveća ekološka katastrofa u istoriji korišćenja nuklearne energije. Iako je od tada nenaseljen i pod redovnom kontrolom ukrajinskih službi za zaštitu životne sredine, turisti hrle da u skafanderima i noseći Gajgerov brojač koji pišti od radijacije posete ovaj grad.

Oni koji žele da uđu u zabranjenu zonu oko černobiljskog reaktora mogu to da urade za svega osam evra. Želju za ekstremnim putovanjima psiholozi objašnjavaju neutaživom potrebom za adrenalinom koja postoji kod određenog broja ljudi.

– Želja za ovakvom vrstom provoda nastaje iz potrebe za uzbuđenjem koje proizvodi adrenalin. Jednostavno, postoje zavisnici od adrenalina i takozvanog adrenalinskog šoka koji koliko god puta da se ponovi uvek izaziva isto uzbuđenje. To nema veze sa hrabrošću, radi se o želji da se proba nešto novo, što će izazvati uzbuđenje – kaže za „Magazin” Lukrecija Vranješević, psiholog.

Ipak, Jurij Tatarčuk, turistički vodič iz Černobilja, smatra da ovakva putovanja imaju i edukativni karakter jer se ljudi na licu mesta informišu o realnim opasnostima.

– Kada vlastitim očima vidite neke stvari, one postaju važne i interesantne – tvrdi on.

U program ove „radioaktivne ture” uključena je i poseta Pripjatu, gradu svega nekoliko kilometara udaljenom od reaktora koji je izgrađen za zaposlene u nuklearki i njihove porodice. Pre katastrofe u njemu je živelo 50.000 stanovnika.

O najnovijim odredištima „katastrofalnog” turizma, putnici željni jedinstvenih avantura mogu da se informišu listajući silne knjige koje preporučuju opasna mesta, kao i preko internet stranice „Dangerpedia” koja sadrži popis svih geografskih tačaka koje nivo adrenalina podižu iznad crvene linije. Ljubiteljima opasnosti može biti od koristi i veb stranica „Vratite se živi” (Come back alive) Roberta Janga Peltona, koji je proveo život putujući u susret opasnostima. Dragocenim izvorom informacija za ekstremne turiste smatra se i stranica Ujedinjenih nacija ReliefWeb koja pruža najaktuelnije podatke o mestima pogođenim katastrofama.

Dr Dragan Koković, profesor sociologije kulture na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, objašnjava ovaj fenomenon potrebom savremenog čoveka za stresom, težnjom ka avanturističkom stilu života, pa i snobizmom.

– Savremeni čovek ne može bez stresa, pa ukoliko ga nema u prirodnim okolnostima, on, usled potrebe za avanturom, teži da ga stvori. A ekstremne situacije i avanturistički stil života uvek podrazumevaju stres. Iako živimo u društvu rizika, ljudi žele da probaju sve, žele punoću života i ukoliko se pojavi „prazan hod” teže ekstremu – objašnjava profesor Koković za naš list.

Iako se ovaj program teško može svrstati u grupu tipičnih „katastrofalnih” tura, i glavni grad Srbije se prošle godine našao na spisku popularnih, nesvakidašnjih destinacija. Zbog nemilih ratnih dešavanja na području SFR Jugoslavije, kao i dugogodišnjeg „skrivanja” Radovana Karadžića, jednog od najtraženijih haških optuženika, i Beograd je podvučen na mapi ekstremnih turista. I dok su pojedini posetioci šetali Kalemegdanskom tvrđavom, gledali predstave u Narodnom pozorištu i uživali u sarmama i ćevapima, drugi su se odlučivali za „Radovan Pop Art” turu, koju je prošle godine organizovala turistička agencija „Vekol DMC” iz Beograda, a koja je podrazumevala obilazak zgrade u kojoj je Karadžić stanovao, mesta na kom je doručkovao, prodavnica u kojima je bio omiljena mušterija, kao i kafane „Luda kuća” i palačinkarnice „Pinokio”, gde je bio čest gost.

U ovoj turističkoj agenciji, međutim, kažu da su za ovu turu, koja je bila uključena u panoramsko razgledanje Beograda, prvenstveno bili strani a i domaći novinari. Iako je interesovanje za nju prestalo i više se ne organizuje, u agenciji kažu da je doprinela promociji ukupne turističke ponude Beograda.

– Ispostavilo se da je organizovanje „Radovan Pop Art” ture bilo više od marketinškog nego od turističkog značaja, jer se nakon nje povećalo interesovanje za druge programe i celo odredište – objašnjava Tanja Bogdanov, konsultant agencije „Vekol DMC”, dodajući da je najviše zainteresovanih za ovu turu dolazilo iz zemalja Beneluksa.

Izlet na „onu stranu”

Iako im je zajednička osobina neobičnost, „katastrofalni turizam” treba razlikovati od, ništa manje popularnog, „mračnog turizma”, gde je u aranžmane uračunat i bliski susret sa „onostranim”, odnosno poseta mestima koja su povezana sa smrću i patnjom ili sa duhovima. Neka od popularnijih odredišta koja izazivaju trnce u kičmi su tunel u Parizu u kome je poginula princeza Dajana, nacistički logori u kojima je umrlo oko šest miliona ljudi, Hitlerov bunker u Bavarskim Alpima, masovne grobnice u Kambodži, groblja, navodno uklete kuće i zamkovi među kojima je i nezaobilazni zamak grofa Drakule u Transilvaniji.

Psiholozi smatraju da se ovakva putovanja mogu različito tumačiti – kao edukativna ili kao morbidna. Naime, ukoliko se radi o istorijski značajnim lokacijama, kao što su memorijalni centri i slično, poseta je sasvim opravdana i u njoj nema ništa mračno. Međutim, kako objašnjavaju, ukoliko je povod za turističko razgledanje nedavno obavljena egzekucija ili masovno stradanje, radi se o čistom voajerizmu i morbidnosti.

Od proleća ove godine i građani Srbije imaju mogućnost da se, okićeni vencem belog luka, upoznaju sa vampirskim navikama, a uz adekvatne vežbe i oslobode stresa. Naime, turistička agencija „Kasper” iz Valjeva u svoju ponudu je pre nekoliko meseci uvrstila i turu posvećenu legendarnoj priči o vampiru iz ovog kraja, pod nazivom „Antistres vikend sa Savom Savanovićem”, u okviru koje zainteresovani turisti za 110 evra mogu da vežbaju letenje u stilu slepog miša koje se organizuje u Petničkoj pećini ili da slušaju priče vodeničara iz čuvene Savine vodenice u kojoj je sniman horor film „Leptirica”.

Na meniju Savinih gostiju su specijalni obroci, kao i eliksir života, napravljen po staroj i tajnoj recepturi koju Toma Mitrović, vlasnik agencije, ne može da otkrije. Kako kaže, nije preporučljivo da se, u jednom danu, pije više od dve čašice ovog napitka.

– „Antistres vikend sa Savom Savanovićem” je organizovan desetak puta, a svi gosti su bili iz Srbije, jer za sada nije reklamiran u inostranstvu. Dosadašnji posetioci bili su uglavnom mlađi ljudi, od 22 do 45 godina. Upravo pripremamo i zimsku varijantu ove ture, koja će, između ostalog, uključivati i sankanje uzbrdo, a najverovatnije i doček Nove godine sa Savom – kaže Mitrović za „Magazin”, dodajući da će vodenica najverovatnije biti adaptirana i za noćenje zainteresovanih turista. Osim ove avanture, turisti se mogu upustiti i u „Džip avanturu sa Savom Savanovićem”, koja podrazumeva vožnju džipom po planinama valjevskog kraja.

Ćumezi sa pet zvezdica

Poseta južnoameričkim favelama i sirotinjskim oblastima u Indiji, u poslednjih nekoliko godina je nezaobilazna stavka u agendama turista sa ne baš uobičajenom vizijom dobrog provoda na putovanju. Ovakvi turistički aranžmani spadaju u kategoriju „sirotinjskog ili ćumez turizma”. Sudeći po svetskim turističkim vodičima, najpopularniji je sirotinjski deo indijske oblasti Daravi, gde turisti imaju mogućnost da se, uz pomoć vodiča, upoznaju sa načinom života najsiromašnijih slojeva stanovnika. Naseljena oblast se uglavnom obilazi peške, a predviđene su šetnje u trajanju od skoro pet časova i koje koštaju dvadeset dolara, a nešto kraće i jeftinije – traju dva sata i koštaju deset dolara. Ova vrsta turizma postala je naročito popularna posle svetskog uspeha filma „Milioner iz blata”, pa je pojedini zovu i „turizmom u blatu”. Šetnja kroz Daravi podrazumeva obilazak perionica veša na otvorenom, upoznavanje sa industrijskim granama, razgovor sa lokalnim stanovništvom i posete njihovim domovima.

Najskuplja grupna tura za pet osoba košta 130 dolara, a iz agencije koja ih organizuje poručuju da je važno da se turisti upoznaju sa realnim stanjem stvari zemlje koju obilaze. I brazilske turističke agencije su sličnog stanovišta, dodajući da je poseta bogatih stranih turista prilika da siromašni lokalci nešto i zarade. Ipak mnogi ovakva putovanja nazivaju voajerskim, ali i opasnim. Naime, u rasno mešovitim favelama uglavnom vladaju dileri droge, a lokalne vlasti smatraju da interesovanje turista za ove oblasti samo doprinosi cvetanju ovog ilegalnog biznisa. Pojedini psiholozi privlačnost ovih odredišta tumače potrebom nekih ljudi da uživaju u tuđoj bedi. Paradoksalno je to što se mnoge škole u favelama Rio de Žaneira finansiraju upravo od prihoda koje donosi sirotinjski turizam. Ipak, Brazilci postavljaju pitanje: Da li je to zaista pomoć kakva je ovim ljudima potrebna?

Ponuda je, dakle, zaista bogata za sve one koji imaju višak novca i manjak adrenalina i kojima je dosadilo leškarenje na pesku i brčkanje u slanoj vodi. A o ukusima, davno je rečeno, ne vredi raspravljati.

Branka Mališ