Jadranska magistrala još priziva uzdahe

Jadranska magistrala, više od hiljadu kilometara dugačka dvosmerna prometnica, bila je simbol letovanja Jugoslovena.

Autor: Andrej Klemenčić
Izvor: B92

Taj put nose u sećanju generacije šezdesetih, kad je bio sagrađen, te sedamdesetih i osamdesetih, kada je bio u punoj funkciji. U devedestim je postao linija razdvajanja, snabdevanja vojski i koridor za opskrbu ranjenika, protok izbeglica. Danas, zbog izgradnje autoputa Zagreb-Split-Dubrovnik gubi na značaju, iako je leti na njoj i dalje priličan broj vozila.

Lepe priče su se vratile na Jadransku početkom veka, kada su se plime rata povukle sa morskog puta. Najpre su se na njega vratili turisti iz Slovenije, koji su čak i u ratnim godinama ostali verni posetioci dalmatinskog arhipelaga, pa onda nekadašnji gosti iz Nemačke, Češke, Poljske, Engleske. Tek prošle godine, na njoj je primećen i veći broj registracija iz Srbije.

Iako važi da Jadranska magistrala počinje u Rijeci i završava u Ulcinju, to nije sasvim tako. Knjiga Jadran Geodetskog zavoda Hrvatske iz 1967 definiše početak magistrle na granici Slovenije i Italije, tačnije na graničnom prelazu Škofije, pa tu počinje i naš put.

U stvari, granica uopšte ne postoji. Autoput iz Venecije vas provede pored nekih oznaka i u Sloveniji ste. I dalje na autoputu, vozite se pored slovenačke luke Koper kojoj prethodi istoimeni gradić. Nekada srednjevekovno mesto danas je bezmalo zaklonjeno drvoredom ogromnih palmi, koje je gradonačelnik kupio već odrasle, da bi olepšao gradsku promenadu, koja sad izgleda kao Miami Beach. Samo bez Miamija. I bez plaže. Pored ribarskog gradića Izola iz kojeg dopire miris presovanih ribljih tela koja za vaš doručak pakuju u fabrici Delamaris, vozite se prema nekadašnjoj kockarskoj meki Porotožu. Jadranska magistrala ne silazi do mesta, kao ni do lepog venecijanskog gradića Pirana, već nastavlja prema aerodromu Sečovlje, gde je granica sa Hrvatskom. Prelaz između Slovenije i Hrvatske je više nego samo granica. Tu se sreću dva tipa kamena iz kojih je sačinjena Istra. Posle smeđih boja slovenačkog dela, oštra okuka u desno vodi u kraljevstvo krečnjaka koje ne napušta Jadransku do njenog izliva u Adu Bojanu.

Vozite prema Umagu i putokazi vas već posle nekoliko kilometara usmere na Istarski Y. Ipsilon povezuje Umag na severozapadu, sa Pazinom u centru, Opatijom na severoistoku i Pulom na Jugu. Nedavno završeni projekat, koji ima kvalifikaciju brze ceste, što je većinom rezervisano za četvoropasovnice, ima samo dva pojasa. Preticanje je prihvatljivo samo ako je ispred vas kamper sa osmoro istočnonemačkih školaraca. Zbog velikih brzina je prelazak u suprotnu traku veoma opasan i na većini ipsilona zabranjen. Gledate table koje navode ka istarskim gradićima, dok pred vama raste planina Učka, kojoj prođete kroz trbuh. Posle tunela je sa desne arhipelag kvarnerskih otoka sa Cresom i Krkom.

Posle Rijeke ulazimo u Bakarski zaljev i pitamo se zbog čega neko nije preslikao most Dr. Franje Tuđmana koji premošćava Rijeku Dubrovačku, nazvao ga, na primer, most Dr. Ive Sanadera, i prilepio ga na Bakar. Dok brojite nepotrebne kilometre i zblanuto gledate prikljčak na autoput A7, koji kao da slobodno visi nad stometarskim ambisom, zamiriše domaća kuhinja. Pratite putokaz Meja levo gore. U selu Praputnjak zaustavite ispred jedine gostionice. Iznad vrata piše Bujan. Unutrašnjost krasi slika vlasnika, koji je u Italiji postao vitez Bujan. Kao kontrast imenu, u ponudi gostionice ne postoji ništa pretenciozno, ništa što nije sačinjeno od sastojaka sa vrta, po bakinom receptu. Ono što nije moguće dovoljno preporučiti, jednostavni, upečatljivi specijalitet Bujana, je kuhani krompir, nežno zapečen i posut mladim ovčijim sirom iz maslinovog ulja. Posle toga vam postane svejedno da li je nad Bakarskim zalivom most. Ako dolazite popodne, videćete lokalne čiče, kako igraju Briškolo. Niko neće primetiti vaš naglasak, jer su karte mnogo važnije, kao i pomalo opora Malvazija, za koju domaćini veruju da je bez premca. Ne verujte im.

Dok se vozite pored Krka i gledate Krčki most, nekada najpopularnijeg imena jugoslovenskih naroda i narodnosti, primetite kako krajolik počinje da se menja. Blagost Istre i Severnog Kvarnera nestaje. Okuke postaju sve oštrije. Nalazite se u kraljevstvu kamena. Sa leve je leđati Velebit, sa desne Goli otok sa društvom. Pag, koji posle nebrojenih okuka (prestanete da brojite negde oko devedesete) označava kraj Severnog Jadrana i početak Dalmacije, je danas, više nego po paškom siru, kojeg leti nude uz magistralu, poznat po plaži Zrće gde dolaze mladi i mladi po duši. Upozorenje: mnogo paškog sira se proizvodi od slavonskog mleka u prahu. Kupujte kolute koji su znatno skuplji od drugih i ne očekujte da ćete za dobar komad platiti manje od 30 evra po kilogramu. Ako želite bolji sir za manje novca, napravite malu okuku do velikog otoka, kojeg sa kopnom povezuje most.

Dok u sećanju još nosite stenovite pejzaže severnojadranskih fjordova i pozdravljate se od Velebita, koji zove u svoj južni deo, Narodni park Paklenica, raj za penjače, dolazite na monotonu Zadarsku ploču, koja će vas pratiti više od 100 kilometara. Zbog ratnih dešavanja je autoput A1, na kojeg se veoma lako popnete kod Maslenice, preporučljiviji za beogradske registracije, od vožnje kroz Zadar i Biograd na Moru. U koliko vas zanima, koliko se i kako dinamično promenilo u minulim godinama, Zadar je odlična studija slučaja da se vrlo malo i veoma sporo menja. Ovaj gradić od nekih 100.000 stanovnika živi uspavanim životom davnašnje prestonice Dalmacije. Što zbog rata, što zbog ekonomskih migracija, iz njega se odselio duh i ostavio samo starosedioce, koji žive u zgradama gde secesija sreće horor filmove. Ipak, većina od tih gromada uz more ima svoje plaže i prekrasne terase sa pogledom na Kornate.

Ako ste se ipak odlučili za autoput, obavezno siđite do Trogira. Pored vanvremenske lepote, sve je ostalo isto, bar se tako čini na prvi pogled. U starom delu grada je nekada bila mala marina, gde je, osim ribarskih brodova, bio tek pokoji desetometraš. Sada nema lađe manje od 25 metara dužine i nekoliko miliona evra vrednosti. Ruski bogataši nisu zaposeli samo crnogorsko primorje. Trogir je biser svetske kulturne baštine, čija panorama je, gledano sa morske strane, sačinjena od nekoliko tona plastike i stakla. Pošto su restorani po pravilu samo na toj strani, ne očekujte da ćete privući intenzivnu pažnju konobara, ako ne govorite nekim od udaljenijih slovenskih jezika.

Odmoriste na magistrali iznad Dubrovnika - Photo: Andrej Klemenèiæ

Put od Trogira do Splita je najširi deo jadranske magistrale. Glavni grad Dalmacije danas ima oko 700.000 stanovnika. Parkirajte na improvizovanom parkiralištu ispred luke, koje se nalazi između autobuske i železničke stanice. Nekada sinonim za prljav grad, Split danas više nije takav, iako mi je neko od beogradskih posetitelja rekao da izgleda kao Borča na moru. Uz dužno poštovanje prema stanovnicima ovog beogradskog naselja, čuvena riva je uređena tako da svi kafići imaju jednake nadstrešnice pored kojih prolaze devojke, a za njima idu uzdasi. Stepenice kojima se penjete na zvonik Dioklenicijanove palate nije stesalo vreme. I dalje su neverovatno naporan zalogaj, kao što je neverovatan pogled sa vrha zvonika na jednog od najlepših gradova na Mediteranu.

Dok smo stajali u sred pogleda, začusmo neku umilnu muziku sa Peristila ispod nas. Sišli smo i posle samo par koraka videli klapu, koju su sačinjavala četvorica vrsnih pevača, kako turistima, nudivši svoje cd-ove, otkriva lepote dalmatinske pesme.

Od Splita Jadranska magistrala nastavlja ka jugu, jednim od najružnjih delova. Kao da se vozite Ibarskom magistralom, koju tek na koji ternutak prekine plavetnilo mora. U sezoni budite izuzetno pažljivi na decu koja pretrčavaju. Dočepali smo se Omiša i pogled u impozantni izliv kanjona Cetine najavljuje da se vraćano dinamičnijim pejzažima. Uspon prema Biokovu nije ništa manje fascinantan nego što je bio pre, osim što je kolovoz popravljen do najsitnijih detalja i svudge su postavljene mreže protiv odrona kamenja. Pogled desno, ka moru nije za vrtoglave.

U Makarskoj, gde opet pazite na trčeću decu, ništa se nije promenilo. I dalje leti postane Sarajevo u izseljeništvu, sa nanama koje sa plaže viču na unuke da odu ili ne odu „anamo“, dok se na plinskom gorioniku krčkaju punjene paprike.

Kod Ploča se završava autoput i Jadranska magistrala postaje jedini put na jug. Neum je pravno u Bosni i Hercegovini, mada nećete osetiti ni ulaznu, ni izlaznu granicu. Ipak, Hrvatska želji da Pelješkim mostom zaobiđe tu teritoriju, ali plan je još daleko od realizacije. U donjem delu Pelješca je još uvek Ston sa još uvek najboljim školjkama.

Jadranska magistrala iznad Kotora - Photo: Andrej Klemenèiæ

Svi putevi leta su obično vodili u Dubrovnik. Na žalost, u letnjoj sezoni u Dubrovnik vodi više puteva nego što bi to bilo potrebno. Ako se zaustavite na jednoj od „točki motrenja“ iznad grada, postoji velika mogućnost da će vam pogled na Pile i Ploče sasvim zakloniti neki od mega brodova, za koje je Dubrovnik omiljena stanica pre ili posle Venecije. Ako budete imali i sreću i poput nas u augustu nađete mesto za parkiranje nakon samo 45 minuta traženja, ono što će vas zapanjiti je sličnost između novog/starog mosta u Mostaru i današnjeg Dubrovnika. Iako ovaj grad, za razliku od pomenutog mosta, ne izgleda kao da je napravljen od lego kockica, nećemo pogrešiti ako kažemo da je neko prosuo pozamašnu dozu izbeljivača tokom čišćenja zidina. Dok hodate gradom, sunčane naočare nisu potrebne zbog sunca, već zbog njegovog odbleska na zidinama belim poput seoskih čaršafa. Šetnja Stradunom? Vi i nekoliko desetina hiljada ljudi su imali baš tu ideju, baš u tom trenutku. Još ako ste kao češki režiser Jiri Menzel takve sreće da vas nokautira iznervirani vlasnik nekog od turističkih pit-stop restorana, ugođaj će biti potpun.

Umesto toga, možete da odete na jagnjetinu u neku od konoba pre aerodroma Ćilipi. Možda zbog buke aviona životinje bolje vare, pa je tamošnja jagnjetina veoma cenjena. Cenjena. To smo primetili kad je došao račun od skoro 40 evra po osobi. Hteli smo da pitamo da li možemo da ostanemo i peremo suđe.

Granični prelaz u Crnu Goru, čuveni Debeli Brijeg, leti je noćna mora sa čekanjima od po nekoliko sati za prelazak. Relativno uređena Jadranska magistrala postaje krivudavao izbegavanje ili begavno krivudanje. Perast, jedan od najlepših jadranskih gradića, je prometno zasnovan tako da ćete se u špicu nekoliko puta posvađati sa vozačima koje morate da obiđete, dok je njihov retrovizor u vašoj putničkoj kabini. Na sreću je jezik psovki univerzalan i sve se brzo sredi.

Kotor je egzemplarno uređen po UNESCO standardima, sa sve novogodišnjim ukrasima od 2003. koji vise sa tvrđave. Ipak, njegova skladnost nije narušena, čak ni novim butičnim hotelima gde smo odseli i za cenu koju ne smem da napišem imali privilegiju da budemo bez vode. Dok smo uživali u vanvremenskom skladu ovog mesta, platili smo 25 evra za 24 sata parkinga i umesto ka Budvi i Ulcinju otišli sa namerom hodočašća na Lovćen, koju je osujetio prodavac odlinog pršuta uz put, kojeg smo degustirali sa pogledom na jedinstvenost ovog velikog fjorda i svesti o 700 kilometrara puta do Beograda.