Zamak Nojšvanštajn

Pretpostavljam da ste se do sada nagledali raznih značajnih turističkih atrakcija; kao što su muzeji, kuće, spomenici, crkve, tornjevi, zoo-vrtovi, akvarijumi, jezera, reke, mora... Međutim, malo šta ostavlja takav utisak i doprinosi takvom mentalnom i fizičkom pročišćenju kao što to zamak Nojšvanštajn čini. U takvom okruženju i vi sami postajete deo prirode. Otvaraju vam se sva čula i pore na koži, postajete u tim momentima izrazito senzualni, spremni da osetite i doživite ambijent na pravi način. Pejzaž oko zamka, bez sumnje, ostavlja bez daha. Posetilac se tako saživi sa atmosferom, da momentalno zaboravi na svoju prošlost i prestane da se opterećuje budućnošću. Prepusti se trenutku, velelepnoj građevini, i uživa...

Na samo pet kilometara od austrijske granice, u Bavarskoj, nalazi se očaravajuće mesto Starog sveta - Fusen (Füssen). Mesto leži u podnožju Alpa, okruženo je jednim od najveličanstvenijih prirodnih ambijenata u svetu, a na brdu iznad Fusena, kao u bajci, smestio se Nojšvanštajn zamak. Znatno se izdižući iznad sela, zamak prividno deli planine, od kojih neke dostižu i 2.000 metara, čineći prizor nestvarnim.

U 19. veku dvorac je sagradio slavni luckasti kralj Ludvig II Bavarski, čovek obuzet mitom, vladar koji je od sebe stvorio legendu! Blještavi beli tornjevi zamka, koji proviruju iz oblaka, prepoznatljivi su i onima koji nikada nisu ni čuli za ime Nojšvanštajn. Naime, ovo misteriozno zdanje poslužilo je Voltu Dizniju kao inspiracija za zamak uspavane lepotice, i svetski je poznato kao "Chitty Chitty Bang Bang Castle".

Posetiti zamak, zakoračiti unutra zaista znači biti deo bajke.

Priča o ovoj građevini zapravo počinje sa zamkom Hoenšvangau (Hochenschwangau), čije je postojanje dokumentovano još u 12. veku, a koji je do 1535. godine bio u posedu vitezova Švangau. Krunisani princ Maksimilijan II Bavarski kupio je 1832. godine zamak koji je bio u ruševinama i rekonstruisao ga po originalnim nacrtima. Kasnije je postao rezidencija kraljevske porodice, a nakon smrti kralja Maksimilijana, prebivalište kralja Ludviga II i njegove majke. Od 1923. pod starateljstvom je fonda Wittelsbacher Ausgleichsfonds za očuvanje imovine kraljevske porodice. Danas je to tiho, skriveno i lepo mesto, kao odvajkada.

Kralj Ludvig II rođen je 25. avgusta 1845. godine u dvorcu Nimpenburg (Nymphenburg), kao prvo dete budućeg kralja Maksimilijana II Bavarskog i njegove žene Marije, princeze iz Hanover-Braunšvajg linije pruske kraljevske porodice. Njegov brat rođen je tri godine kasnije. Najlepši deo svog detinjstva proveo je u Hoenšvangauu. Smatrao je to najlepšim mestom. Doprineo je ukrašavanju zidova zamka koji prikazuju mitološki svet nemačke istorije u srednjem veku. Uživao je tumarajući okolnim dolinama. Nakon smrti oca, sa 18 i po godina postao je kralj Bavarske. Januara 1867. oženio se svojom rođakom Sofijom i razveo nedugo zatim, oktobra iste godine. U to vreme rasplamsavao se rat između Francuske i Pruske, a mladi Ludvig pravio je planove za izgradnju "Novog Hoenšvangaua".

U proleće 1868. završeni su prvi nacrti izgradnje Nojšvanštajna. Kamen temeljac postavljen je 5. septembra naredne godine, a izgradnja je trajala 19 godina. Od planiranih 90 prostorija završeno je samo 30. Pogrešna investicija uzela je svoj danak. Ludvig je trošio novac nemilice, a kraj gradnji nije se ni naslućivao. Smatrajući sebe vizionarom koga niko ne razume, nekoliko puta je pokušao samoubistvo. Doktorska komisija, na čelu sa dr Fon Guldenom, proglasila ga je 10. juna 1886. godine umobolnim i prvi napori da ga odvedu u zatvor su propali. Zatvaraju ga u tamnicu u zamku, ali ubrzo biva oslobođen. Drugi pokušaj, međutim, uspeva. Ludviga odvode u tamnicu dvorca Berg. Sutradan ga nalaze mrtvog zajedno sa dr Fon Guldenom. Do smrti je došlo pod veoma misterioznim okolnostima.

Utvrđenje bavarskog kralja Ludviga privlači danas milion turista tokom godine. Ali nije uvek bilo tako. Sredinom šezdesetih godina prošlog veka Nojšvanštajn je smatran kičastim i besmislenim zdanjem. Drastičnoj promeni mišljenja doprineli su renomirani istoričari umetnosti. Tokom gradnje Nojšvanštajna mnogo ljudi iz ove oblasti aktivno je učestvovalo u "podvigu", tako da bez ikakvog preterivanja možemo da tvrdimo da je skoro dve decenije ceo distrikt živeo od zamka. I dan-danas on živi od turista koji ga posećuju.

U pohod zamku možete da krenete autom ili vozom, koji izuzetno često saobraća ka ovoj destinaciji. Nakon dva časa ugodnog putovanja iz Minhena stiže se u planinsko seoce Fusen, odatle se ukrcava u lokalni autobus (ide na svakih 15 minuta, staje 3,5 eura povratna karta) kojim se za desetak minuta stiže do starta pešačke rute u mestu Hoenšvangau, odakle strmi put dalje vodi ka starom i novom dvorcu. Stotinak metara odatle je blagajna. Ulaznice iznose devet eura za svaki zamak posebno ili 17 eura za oba. Studenti imaju popust euro po zamku ili dva eura ukoliko se odluče za razgledanje oba dvorca zaredom.

Dominantna boja utvrđenja Hoenšvangau je žuta, kombinovana sa crvenim crepovima. Deluje lepo i ima neki svoj šarm, ali je spram Nojšvanštajna nekako isuviše klasičan, uobičajen, ne tako upečatljiv. Iako Hoenšvangau ima nesumnjivo veliku istorijsku vrednost i lepotu, ipak je u senci daleko poznatijeg zamka. Čak i kad prostorno uporedimo mesta na kojima su zamkovi sagrađeni jasno vidimo da je novi zamak na neuporedivo lepšem mestu. Nije teško nakon toga zaključiti ko je tu u čijoj senci, tako da je obilazak starog u stvari samo priprema za novi zamak.

Put dalje vodi ka centralnoj, markantnoj građevini, utvrđenju, miljeniku Bavarske, a i cele Nemačke ali i simbolu kompanije Volta Diznija. Nije slučajno stekao slavu. Pored bavarskog piva i kobasica zamak Nojšvanštajn čini ovaj region posebno prepoznatljivim. Izuzetni prirodni rezervati, krajolici koji zajedno sa klasičnim, tipično bavarskim planinskim kućama stvaraju fascinantan prirodni sklad, ovaj ambijent čine još čudesnijim.

Moguće je unajmiti i kočije za pet eura, kao i bus koji vodi do kula zamka, ali naprosto šteta je ovaj prizor makar i nakratko gledati kroz okno ili kabinu ukoliko ste barem malo ljubitelji pešačenja u prirodi. Inače, od početka do kraja staze potrebno je nekih tridesetak minuta umerenog hoda do kapija glavnog zamka. Što ste bliži zamku vaš vidokrug je sve lepši i sadržajniji. Čak toliko da ne znate gde pre iskreno da gledate - u okolna jezera, strmine, vrhove, šume, dvorce, planinska sela ili izvore. Fabulozan kolorit, vidikovac, takva panorama se retko gde još susreće. Stoga "napravite" neki kompromis. Kada tim putem stignete do kraja videćete ljude koji stoje i strpljivo čekaju - znaćete da ste na pravom mestu.

Što se turista tiče zamak je uvek budan da ih primi. I zbog njih gotovo nikada ne spava. Razni entuzijasti dolaze i po kiši i po snegu i po najgorem mrazu i ledu, po raznim vremenskim (ne)prilikama, iz svakakvih krajeva Evrope i sveta, jer jednostavno ne mogu da odole magično-privlačnoj divoti zamka. Sumnjam da postoji osoba koja nakon prvog dolaska barem još jednom ne poželi da se vrati. To je i razlog njegove poprilične omiljenosti među turistima, ali i povod da se dodatno shvati njegova suštinska krasota.

U gornjem dvorištu zamka se nalazi poveći otvoreni prostor u kojem svi željno iščekuju start unapred vremenski isplanirane obilazne ture. Dok stojim upada mi u oči jedan most u blizini - Marijin most (Marien Brücke) na 91 metar visine, ispod kojeg se nazire predivan vodopad odakle se jasno, skoro u celosti vidi Nojšvanštajn zamak i Alpsko jezero. Po svojoj građi most podseća na drvene mostove u kaubojskim filmovima, samo što je ovaj gvozdeni mnogo čvršći. Kada gledate sa njega stičete utisak (optička varka) da ste u ravni sa zamkom, na istoj visini. Uski put vodi od Nojšvanštajna do mosta, nekih 300-400 metara udaljenog.

Kročio sam u unutrašnjost zamka i shvatio da ako bi neko hteo da ga obiđe celog, morao bi da pređe 35 kilometara, u koje je uračunato i 4.000 stepenika.

Moguće je, naravno, videti samo neke delove zamka. Od ulaza, Nojšvanštajn počinje da se račva u pregršt malih i zadivljujućih prostorija i hodnika. Iako usput srećem i figuru zmaja, zamkom dominira simbol labuda što se i po samom nazivu da primetiti. Dobio je ime po labudovim vitezovima, to jest Loengrinu, iz Vagnerove opere. Mnoge tapiserije i slike odslikavaju scene iz njegovih operskih dela. Naime, Nojšvanštajn u prevodu sa nemačkog znači "Novi labud na kamenu" i sam labud zauzima centralno mesto u kraljevoj gostinskoj sobi, koja se zove i labudov ugao. Pored kipa labuda i cela soba ukrašena je motivima ove životinje: nameštaj, zavese, lusteri obojeni su bohemijskim staklom. Čak i na vratima su kvake od kovanog gvožđa u obliku labuda.

Prelepa je takođe i zimska terasa sa već pomenutim simbolom, koju krasi mala sofisticirana fontana. Terasa je na ulasku sa unutrašnje strane okružena stenama Groto, tako da ukoliko se nalazite u zimskoj bašti, sa jedne strane imate osećaj kao da ste u pećini punoj stalagmita, a kada se okrenete na drugu stranu vidi se neverovatan spoljni prikaz. Pogled sa balkona deluje magično. Na trenutak pomislite da ste zalutali u zemlju prirodnih čuda. Pored ovih navedenih odaja, u dvorcu se nalaze još i predsoblje kraljevog apartmana, prestolska soba, soba za ručavanje, spavaća soba, kapela, prostorija za presvlačenje i radna soba, muzička sala, kuhinja, balkon. Tek jedna trećina objekta (14 soba) je pristupačna za razgledanje, jer nakon Ludvigove smrti ostale dve trećine dvorca nikada nisu završene. Sam Ludvig je u njemu živeo samo 170 dana.

Travel Magazine