Na Karaburmi začet novi "umetnički pravac": "Znao sam da ljudi slikaju kafom, ali niko nije probao espresom"

Sa Bežanijske kose pre neku godinu preselio se na Karaburmu gde nas je dočekao u svojoj kafeteriji.

Da pojasnimo na početku - radi se o čoveku koji je baštu lokala ukrasio cvećem posađenim u delove starog aparata za kafu, koji 11 meseci nije jeo meso da bi bolje osetio arome kafe, koji uživa u pravljenju napitaka od nje, sticanju novih znanja o tome (mada priznaje da ne bi voleo da bude najveći poznavalac ove oblasti, jer - šta bi onda radio?), kome čak nikad nije mrsko ni da ode da baci đubre od kafe.

Naravno da su među brojnim tetovažama na njegovom telu mesto našle i one posvećene ovoj biljci. Svojevremeno je, u sklopu humanitarne akcije koju je organizovao u svom lokalu, zvanično oborio Ginisov rekord u pravljenju espreso kafe za 24 sata - tom prilikom i sam je popio "svega" 53 espresa. Ne treba biti genije pa zaključiti da je espreso za njega kraljica kafe.

"Popijem 8, 9 šoljica kafe dnevno, sad sam i smanjio, ranije je taj broj bio veći. Često me pitaju kako nemam zdravstvenih problema zbog toga ili kako mogu da pijem kafu pred spavanje i imam normalan san, ali stvar je u tome da konzumiram zaista kvalitetne vrste kafe. Ako ne računamo taj dan kad sam obarao rekord u pripremanju espresa, najviše što sam popio bilo je 29 kafa za jedan dan, tokom boravka u Trstu. Tamo smo bili u poseti sajmu kafe, sa mnom je bilo dvoje prijatelja koji su me ceo dan pratili i brojali mi šoljice, čak su insistirali da se ne odvajaju od mene i kad sam im rekao da idem na dejt sa jednom Italijankom", priseća se naš sagovornik kroz smeh. Dodaje da bez kafe može - više puta je to sebi dokazao, ali jednostavno ne želi.

Sve i da u Beogradu ima mnogo većih znalaca od njega kada je kafa u pitanju, teško da ima onih koji je bolje promovišu. Tako će, zahvaljujući njemu, Karaburma, sem u Ginisovoj knjizi rekorda, svoje ime upisati i na polju koje spaja kafu i umetnost. Naime, ovde je nedavno osmišljen takozvani espreso art. O čemu se radi?

"Ubedili su me da počnem da crtam. Mene, kog je profesorka terala s likovnog kao netalentovanog. Nisam verovao da to mogu, pa su za početak četkice bile "kapitalna investicija". Kupio sam najbolje. Znao sam da ljudi slikaju kafom, ali niko nije probao espresom. Ono što je zanimljivo jeste što se slike koje napravim menjaju svaki dan, nečeg što juče nije bilo na papiru - danas ima. Inače, i kupovina papira je bila smešna - rekli su mi da kupim onaj za akvarel, nisam znao ni šta uzimam ni koliko će da me košta, samo sam čuo šta je gospođa u radnji tražila pre mene, pa sam uzeo to isto", navodi on.

Foto: Privatna arhiva

Bojan prati ceo život kafe – od kad se posadi zrno do proizvoda koji mu stigne na vrata kafeterije. Posle upotrebe, ostaci "umiru", ali on je našao način da im produži život.

"Ono što ostane nakon pravljenja - ta iskoriščena kafa meni služi za slikanje, pa zavisno od količine vode koju joj dodam dobijem i određenu nijansu. Primetio sam da što je kafa svežija bolja je za rad", pojašnjava.

Prvo što je naslikao espresom bio je orao na grani koji prkosi vetru i sprema se za akciju.

"Krenem ja to da radim i, naravno, u prvi mah nikom ne pokazujem radove. Posle kad sam počeo da šaljem ljudima fotografije i kad je to krenulo da se to širi po grupama na Vajberu rekli su mi da kul izgleda. Pošaljem ja jednom sportskom novinaru nekoliko slika fudbalera koje sam radio i još jednu - ženski portret - koju je on onda pokazao svom kolegi. Ovaj zove i hoće da kupi sliku, kaže da je njegovoj ženi rođendan, da ona mnogo voli kafu. Nisam mogao tad da mu je dam, zove me i dan-danas zbog toga, daću mu je na kraju, ali tada sam mu odgovorio 'Ja slikam samo žene sa kojima sam bio i u koje sam zaljubljen, a to nije tvoja žena'", opet se priseća kroz smeh.

Na svaki korak u ovom procesu drugi su ga ubedili - i da treba da počne da slika, i da te slike nekom pokaže i da ih na posletku drugima prosledi - bilo kao poklon, bilo kroz prodaju. Najviše su ga, što naročito ističe, "maltretirali" da slika prijateljica Dragana i prijatelj i poslovni partner Pavle Pavlović.

"Takođe, jedna moja poznanica Tijana mi je objasnila da umetnost ne može da bude moja sebična stvar i ja sam to prihvatio. Kad vidim da nekom slika znači presrećan sam, prevazišao sam to da neću da se odvajam od slika", kaže.

Zasad ima oko 60 slika, radi na tome svaki dan, prosečno pet sat. Priznaje, ponekad i slaže ljude da ga "boli glava" i da ne može negde da ode, a u stvari crta.

"Počeli su ljudi da rezervišu iako se ne zna cena, ne zna se ništa", ističe Bojan.

Foto: B92

Zvali su ga, nabraja, iz Udruženja likovnih umetnika Srbije, iz restorana italijanske kuhinje, zapao je za oko i jednom crnogorskom slikaru koji se oduševio i želi da ga upozna, dobio je poziv iz Slovenije da slika po zidu... Od profesorke likovnog stigao je komentar da "ne zna kako radi, ali da radi dobro”. Pohvala je došla i od tatu majstora s kojim je sada u kontaktu češće nego ranije.

Ipak, Bojan naglašava da ne radi na velikim formatima i da ne radi po narudžbini, ali predloge za neku sledeću sliku je uvek voljan da sasluša.

Njegove radove zainteresovani će moći da pogledaju na izložbi koja je planirana za april, kada će promovisati i svoju knjigu o kafi "Moje nijanse kafe", sa kojom je cela priča o slikanju i počela.

"Knjiga se završava i promocija će biti 15. aprila u Opštini Vračar, gde će 17. i 18. aprila da se održi Festival kafe. Napisana je za ljude koji vole kafu, za hedoniste, ne za nas stručne. Skriboman sam i radoholik, pa sam uspeo da je napišem za mesec i po dana, a i prijatelji su se trudili da mi prave atmosferu za rad, moje je bilo samo da kucam. Doček Nove godine sam takođe proveo pišući. Uspeli su da me nagovore da napravim izložbu na tom festivalu - biće tu 101 slika. Posle toga nadam se da ću napraviti sajt preko kog će moći da se kupi i knjiga i taj espreso art", navodi. Postoje i određeni uslovi.

"Sve ličnosti koje sam slikao vole da piju kafu, a oni koji žele da kupe neku sliku treba prethodno da budu članovi Udruženja ljubitelja kafe", jasan je Đorđević.

Kada slika, ističe, mora da bude sam, da sluša muziku, upali dve lampe i, začudo - ne pije kafu dok radi, ali dodaje da ponekad sluša podkast Galeba Nikačevića.

Priča nam i o najboljim kafama koje je probao - neke su citrusnih ukusa, u drugima se osete brusnica i ruža, a kako se hlade tako dobijaju nove arome.

"Kafa je impresija - kao i slika, uostalom. Ti možeš da imaš kvalitetna zrna, bodovana na određen način, možeš da znaš sve te merljive karakteristike, ali ono što joj ti dodaš kao posebnu vrednost je ono što ostavlja utisak", zaključuje.