Nismo mi pripitomili pse, oni su usvojili nas?

Najzastupljenija pretpostavka je da su neki lovci-sakupljači mekog srca naišli na štenad vukova koja su pripitomili. Tokom vremena ovih pitomi vukovi su pokazali svoju veštinu u lovu, tako da su ih ljudi zadržali pored tople logorske vatre – sve dok nisu evoluirali u pse.

Međutim, kada pogledamo naš odnos sa vukovima tokom istorije, ovo nema puno smisla. Prvo, vuk je pripitomljen u trenutku kada moderni ljudi nisu bili previše tolerantni prema opasnim životinjama. Zapravo, nakon što su moderni ljudi stigli u Evropu pre 43.000 godina, istrebili su skoro sve druge mesoždere – uključujući tu i sabljaste tigrove i velike hijene.

Ostaci fosila doduše ne pokazuju da li su ovi veliki mesožderi umril od gladi ili su ih ljudi direktno ubijali.

Hipoteza o lovu, da su ljudi koristili vukove kao pomoć pri lovu, takođe nije realna. Ljudi su već tada bili jako uspešni lovci i bez pomoći vukova, zapravo uspešniji od bilo kog drugog mesoždera. Vukovi su jeli mnogo mesa, mnogo više nego ljudi, a svako k oje video vukove kako se hrane, zna da ne vole da dele.

Istorija ljudi pokazuje da smo uvek više voleli da istrebljujemo vukove nego da ih usvajamo.

Jedno od ključnih pitanja koje se postavlja jeste: „Kako su ova stvorenja uspela da ih ljudi tolerišu toliko dugo, sve do njihove evolucije u domaćeg psa?”

Kratka verzija odnosi se na to da mislimo da je evolucija uvek opstanak najsposobnijeg. Međutim, uspeh pasa sveo se na opstanak najprijateljskijeg.

Verovatnije je da su vukovi prišli nama, a ne mi njima – najverovatnije dok su tražili hranu na obodima ljudskih naseobina.

Vukovi koji su bili hrabri dovoljno da priđu i agresivni završavali su neslavno, dok su oni koji su bili hrabri i prijateljski nastrojeni bili tolerisani.

Upravo taj prijateljski stav učinio je čudne stvari vukovima. Počeli su da izgledaju drugačije. Pripitomljavanje im je donelo fleke na krznu, opuštene uši i repove kojima su mogli da mašu. Za svega nekoliko generacija ovi vukovi bili su neprepoznatljivi u poređenju sa onima koji su i dalje bili agresivni i živeli u divljini, daleko od čoveka.

Promena se takođe desila i sa njihovom psihologijom. Ovi pra-psi naučili su da čitaju gestove ljudi – nešto što ni naši najbliži rođaci, šimpanze, nisu u stanju.

Psi su izuzetno slični maloj deci kada je čitanje pokreta u pitanju. U stanju su da saznaju nešto na osnovu suptilnih signala poput promene smera gledanja.

Sa ovom novom sposobnošću, ovi pra-psi su postali interesantni ljudima. Ljudi koji su ih pored sebe imali tokom lova bili su u prednosti u odnosu na one koji su lovili sami.

Psi su takođe slućili i kao sistem za uzbunu lajući na neprijatelje i strance iz drugih plemena, a mogli su i da odbrane ljude od drugih predatora.

Sve ovo ukazuje na to da ipak nismo mi pripitomili vukove već da su oni usvojili nas.