Olja Lakićević: U potrazi za slobodnim vremenom

Pevačica i tekstopisac Autoparka, Olja Lakićević, za posetioce sajta B92 otkriva deo svoje intime i stvari u kojima uživa...

Koliko sam shvatila, u ovom tekstu treba da pišem o stvarima koje konzumiram u slobodnom vremenu. Kao prvo, želim da se pobunim što slobodnog vremena nikad nema dovoljno. Stvaram ga, otimam, oduzimam od sna. Dokolica je za jedne ljude prostor za smišljanje zla, a drugima prostor za oplemenjivanje. Niko nije finiji od mene u trenucima dokolice. Dakle, retko sam fina.

Nove knjige me čekaju da ih čitam, ali, iz ne znam ni sama kog razloga, vratila sam se na neke davno pročitane knjige. Opsedaju me dve žene, Margaret Jursenar i Virdžinija Vulf. U pitanju je prvi roman Jursenarove, ’Aleksis ili traktat o uzaludnoj borbi’, u kojem je svaka rečenica zlata vredna. Pročitam pasus i zatvorim knjigu. Toliko je mnogo toga u tih par redova. Nedavno sam saznala da je upravo ona prevela na francuski roman Virdžinije Vulf ’Talasi’, koja je meni jedna od najznačajnijih knjiga. Od trenutno aktuelnih stvari, grafička novela ’Autoput sunca’ dopada mi se prva evropska manga kultnog strip autora Barua, debi izdanje obećavajuće izdavačke kuće ’Besna kobila’.

Polako odlučujem da dignem ruke od savremenih filmova. Jedino što mi se u dugom nizu vremena dopalo od novije produkcije jeste ’Tilva Roš’, nežnost za oči, uživanje u divnim prizorima i u suptilnosti autora filma. Sem toga, skoro sve što mi preporuče od novijih filmova me razdraži zbog gluposti i površnosti, a i dosadno mi je. Zato se vraćam iskonskim vrednostima, odnosno Vudiju Alenu. Od serija pratim ’Californication’ i ’Očajne domaćice’, i mislim da su se obe sad već podosta isfuljale, ali su mi i dalje interesantne. Kada u istom danu konzumiram i Virdžiniju Vulf i ’Očajne domaćice’, zadovoljna sam apsurdnošću i balansom miksa monumentalnog intelekta i potrošne pop kulture koji nudi život.



Možda više od svega uživam u muzici. Ovih noći volim da slušam relativno novi ruski bend Motorama. Deluju naivno, čisto i svečano. I dalje imam utisak da je muzika mog odrastanja neprevaziđena, pa iako rado slušam novije albume (Foals, Mogwai, This Will Destroy You, recimo), nekako se najradije vraćam na veličine poput Pixies, Husker Du, Adorable, Afghan Whigs, Wedding Present, kao i mnoge ’sitnije’ bendove koje je Miško Bilbija devedesetih puštao na Radiju B92, kao i a Braca Karaklajić u ’Garažnom getu’. U poslednje vreme sam izvukla prva dva albuma Obojenog programa koji, ne samo što me podsećaju na ono istovremeno najbolje i najgore vreme i govore o tom vremenu, već razbijaju zbog saznanja da toliko godina kasnije nije nešto bolje.



Upravo zbog toga što svet ne biva bolji, mora da postoji neko utočište, da ne bismo postali ogorčeni smarači. Postoji neka ozbiljna uteha u neophodnosti oplemenjivanja. Knjige, serije, filmovi, muzika, hrana, piće, ljubav. U tome je spas za čoveka. Za samo čovečanstvo već nema spasa.