I REČ POSTADE SLIKA

MEDIJSKA ODREĐENOST STRIPA

Strip je priča zasnovana na scenariju i ispripovedana nacrtanim nepokretnim slikama (uslovno rečeno). Njegova posebnost ogleda se u činjenici da se kao medij nalazi na raskrsnici nekoliko izražajnih sredstava. Od literature, strip je preuzeo tekst, dijaloge i scenario, od grafičkih umetnosti i slikarstva nasledio je boje, perspektivu, kompoziciju, odnose svetlog i tamnog, a od kinematografije strip je preuzeo planove, kadriranje, uglove i montažu. "Ja crtam tekstove i pišem slike – jednom prilikom je rekao Hugo Prat, izražavajući tako suštinu stripa.

Ravnoteža scenarija i crteža je najvažniji element strip umetnosti. Najbolji scenario urađen kroz slab ili neodgovarajući crtež, postaće neprivlačan i neizražajan. "Crtež ima veliki značaj, ali ključ uspeha je, ipak, dobar tekst – govorio je poznati američki strip autor Milton Kanif. Odličan crtež ne može od lošeg scenarija da napravi čudo – strip je samo privlačniji za prelistavanje. "Ljudi me pitaju zašto se toliko grafički lepih i sofisticiranih albuma slabo prodaje. Odgovor je vrlo jednostavan: zato što je priča nerazumljiva – kaže Gregor Rosinski, poznati poljski strip autor. Znači, da bi strip bio kvalitetan, neophodan je dobar crtež i dobar scenario. Mi ćemo danas razgovarati o scenariju.

IZBOR TEME

Tema može da se poklopi sa problemom obrađenim u delu, ali može da bude podeljena i u više celina. Najčešće teme su: ljubav, pravda, istina, smrt, mržnja, dominacija, bogatstvo… Traženje nove i nikad viđene teme, ne garantuje i kvalitet scenarija. Vilijem Šekspir nije izmislio skoro ni jednu od tema svojih drama, nego ih je pozajmio iz klasične grčke literature, napisane pre više od dve hiljade godina. Šekspirova vanvremenska vrednost proizilazi iz načina na koji je obradio teme.

"Računa se obrada jedne teme, a ne sâma tema. Sve teme su već bila obradjivane i nemoguće je pronaći novu situaciju, novu komediju ili novu ljubavnu priču. Ono što me zanima u jednoj temi ili priči jesu likovi, osećanja, ponekad ideje, ali ne i tok. Teme su večne i univerzalne, ali ljudi su uvek novi – objašnjava Oto Preminger, poznati američki sineasta.

JUNACI

Čitalac se uvek identifikuje sa glavnim protagonistom i kroz njega prolazi čitavu avanturu. Zato glavni junak mora većim delom svojih kvaliteta za sebe emotivno da veže čitaoce. Protagonista jedne priče određen je grupom elemenata - ime, zanimanje, društveni položaj, fizički izgled, karakter, duhovna stanja - što od njega sačinjava verovatan lik čije se ponašanje uklapa u određenu logiku. Tolkin i Felini stvorali su mnoge fiktivne biografije, tako izbegavajući protivrečnost i nelogičnost u dramaturgiji. Inače, heroji se prema osobinama mogu da svrstaju u nekoliko kategorija.

Super-heroj predstavlja ličnost obdarenu natprirodnim sposobnostima. Njegova borba uvek je usmerena ka očuvanju već postojećeg reda. U scenarističkom pogledu – SF, fantastika.

Klasičan heroj ima natprosečno izražene ljudske osobine, ali i neke slabosti, da ne bi postao super-heroj. On ima ideale koji su oličeni u hrabrosti i valjanosti, ali kao i super heroj, on brani poredak. Na strani je slabijeg i ugroženog, napada nepravedne ili tirane, što ga uvodi u akciju. U scenarističkom pogledu – akcioni, razno.

Savremeni heroj je manje idealizovan, bolje psihološki obrađen, humaniji, ranjiviji. On je istinita osoba koja reaguje na osnovu osećanja, neki put kontradiktornih. On je dopadljiv, opušten, nemaran i ne tako lep kao klasičan junak. On i dalje ostaje junak, izvanredna ličnost, manje privučena heroizmom, ali još uvek na strani slabijih i ugnjetavanih. Iako u sebi nosi odlike slične običnim ljudima, savremeni heroj i dalje brani poredak. U scenarističkom pogledu – razno.

Anti-heroj može da bude realističan, ali i komičan. On je dopadljiv i odaje sliku optimizma. Ponekad, on ima sve loše osobine ovog sveta i time čini da se neprihvatljivo prihvati. Na taj način moguće je kritikovati odredjene ljudske slabosti ili što je češće, određene mane društva.U scenarističkom pogledu – komičan.

Junakinja se u stripu pojavila kasnije, pre svega zato što su žene ili isticale snagu glavnog junaka, ili su bivale nagrada heroju. Pojavile su se heroine koje su prikazane kao krhke, u stvari izvanredne ličnosti, bogatijeg psihološkog profila nego muškarci. Junakinje su naoružane pre svega šarmom, a potom ženskom intuicijom i osećanjima, što im omogućava da budu i jagnje i vuk.

Pomoćnik glavnog junaka svojom nesavršenošću ili nespretnošću ističe snagu i junaštvo protagoniste. On daje priči ljudskiji izgled, a ponekad ima i prisniji kontakt sa čitaocem.

Rival je, posle glavnog junaka, najvažnija ličnost stripa i predstavlja na odredjeni način njegovu sliku u negativu. On je obično otelotvorenje zla, čvrstog karaktera, ali upropašćenog ludilom, slavoljubivošću ili krvožednošću. Njegov fizički izgled je opasan, a ponekad može da bude nakazan, što ističe duhovnu i moralnu nakaznost. On se nalazi na čelu kriminalističke organizacije, ili je diktator i tiranin. "Što je uspešniji zlikovac, bolji je film –Alfred Hičkok.

Da bi protagonisti bili upečatljiviji i življi, neophodno je uraditi dobru karakterizaciju likova.

KARAKTERIZACIJA LIKOVA

"Dobro ili loše uravnotežena karakterizacija može da se ilustruje na primeru svadbene fotografije – objašnjava Radmilo Anđelković, srpski romansijer i strip scenarista – sasvim napred su mladenci, kraj njih su kumovi i roditelji, rođaci i prijatelji su u drugom redu ili sasvim sa strane, ostali svatovi, pa i oni nepozvani, sasvim pozadi. Naravno, glavne likove raspoznajete do detalja, ostali su manje ili više deo slike, neke iz pozadine ni ne prepoznajete. Takav odnos bi morao da vlada i između vaših likova."

Loše urađena karakterizacija likova može i najbolje zamišljeni strip da učini dosadnim i slabim. Obim karakterizacije likova mora da bude srazmeran njihovom učešću u pripovedanju. Nedovoljna karakterizacija može protagonistu da učini bledim i neubedljivim, a preterana karakterizacija može da odvuče previše pažnje na sporedne likove. Neophodno je pronaći pravu meru i uskladiti elemente. Uprkos važnosti karakterizacije likova, treba se zaustaviti na odredjenoj granici da bi se izbegli propusti, jer je kroz usložavanje naracije sve teže kontrolisati karaktere. Aristotel kaže da tragedija "može da postoji bez likova", ali nikako bez akcije. Zato on smatra da autor ne sme da opisuje protagoniste, nego njihove akcije, jer se "karakteri crtaju jedino kroz delovanje".

"Broj likova mora da bude srazmeran dužini priče. Kratka priča, čija se forma najčešće prostire samo izmedju dve uporišne tačke, treba da ima jedan do dva lika, a tek u kraćoj noveli možemo da se pozabavimo s trećim. Roman dozvoljava više likova, glavnih i sporednih, jer umesto prostog niza uporišnih tačaka, on može da ima dobro razgranatu mrežu, da se osim glavne niti radnje bavi i nizom sporednih. A tu ima mesta za više likova – savetuje Radmilo Andjelković.

Kada je scenarista odabrao temu, pronašao junake i uradio karakterizaciju, on može da predje na pisanje scenarija.

SCENARIO

Scenario je književna forma koja ne može da postoji sama za sebe. Njegov život počinje tek po njegovom uništenju. Kako je stvaranje stripa podvrgunto je razmišljanju u slikama, scenarista je u obavezi da opisuje mesto, ukazuje na pokret... Dijalozi su mu kratki i eksplicitni, više nalik pripovedanju Hemingveja, Hemeta i Čendlera, nego Balzakovim detaljnim opisima. Scenarista je obavezan da planira redosled i veličinu kadrova u odnosu na ritam pripovedanja, kao i kompoziciju table u odnosu na dinamiku sekvence. Strip scenario je u sadašnjem vremenu. Vreme je u stripu konstruisano dogadjanjima i mi ga doživljavamo kao kretanje, a ne kao trajanje. Pošto je vreme povezano sa prostorom, pomeranje u vremenu uslovljava u većini slučajeva i pomeranje u prostoru.

Sinopsis je kratko ispripovedana priča, na nekoliko strana, u kojoj se vide glavni pravci zapleta. Istaknuta su najvažnija događanja, uvedeni su svi glavni likovi i naznačene su njihove motivacije.

Scenario je razvijen i detaljan oblik sinopsisa. Scenario može da sadrži trideset ili više strana i u njemu su razradjeni likovi, dijalozi, mesta, zaplet… Osim teksta, on može da sadrži i skice, koje crtaču vizuelno objašnjavaju odredjene trenutke. "Za mene, idealni scenario ne bi trebao da sadrži bilo kakav tekst – kaže belgijski scenarista Van Am – ja se u potpunosti slažem sa Hičkokom da je za publiku izgubljeno sve što je rečeno, a nije pokazano."

"Story board" je prethodni crtež, vrlo siromašan u grafičkom pogledu, u kome se vodi računa samo o stripovskom pripovedanju – veličini prizor-polja, kadriranju, uglovima, planovima, najvažnijim "oblačićima"… "Pravo rodjenje stripa se dogadja prilikom crtanja story boarda – kaže francuski crtač Stefan Serven – scenario u obliku teksta, čak i ako se u obzir uzima njegov budući oblik, još uvek nije strip." Story board na mesto scenarija rade crtači koji su istovremeno i scenaristi, ili scenaristi koji znaju da crtaju. Bez razradjivanja pisanog dela, oni se okreću kadriranju i komponovanju table, koji su pri kasnijem radu prepravljani, a nekad čak u potpunosti menjani.

Pišući scenario, autor mora da se pridržava određenih dramaturških pravila, od koji je verovatno najvažniji narativni pristup.

NARATIVAN PRISTUP

Figurativna naracija je od najvišeg značaja za strip i ona se sastoji od povezivanje kadrova u kompoziciju table, povezivanje tabli u epizode, a potom povezivanje svih epizoda u jednu celinu. Da bi se dobila celovitost, neophodno je posvetiti veliku pažnju načinu na koji će se izložiti priča. "Uloga poete nije da kaže šta se zaista desilo, nego šta je moglo da se desi u verovatnom redosledu – objašnjava Aristotel u svojoj "Poetici". "Kada autor piše roman, on ga gleda kao mali svet koga je on sâm stvorio, a protagoniste kao stvorenja čiji je on apsolutni gospodar. (...) Ako učini da neko od junaka rano umre, on mora da opravda čemu je ta smrt služila u nastavku njegove priče – piše Velenkur (1653-1730), francuski pisac, istoričar i akademik.

Prvi sloj scenaristicke naracije sadrži niz informacija koje ispunjavaju prostor i čine radnju mogućom, ali u tom sloju nema stroge analize, nego postoji bogatstvo opisa koji su ili tačni, ili ekstrapolirani: predeli, arhitektura, enterijeri, predmeti, likovi… Drugi sloj pripovedanja jeste fabula, sled dogadjaja povezanih čvrstom vezom koja čini da je redosled akcije pravilno doziran, lepo ispripovedan i dobro montiran.

Konstrukcija pripovesti treba da se oslanja na čvrstu narativnu strukturu sa jednom dogadjajnom strujom i nekoliko sporednih. Medjutim, sekundarni projekti mogu da budu sadržani u glavnoj liniji i da je na taj način nadopunjuju. Vrlo često naracija je pravolinijska, redje spiralna, a nije neobično, naročito u kriminalističkim stripovima, da se upotrebi linearno-povratna naracija. Jedinstvo akcije vrlo često se sastoji od jedinstva opasnosti. Naime, drama počinje onog trenutka kada se heroj susretne sa prvom opasnošću, a završava se onda kada on uspe da se u potpunosti iz nje izvuče. Istovremeno, kraj mora da opravda upotrebljena sredstva, dodaje Žerar Ženet, teoretičar književnosti i pisac.

VREDNOST TEKSTA

Dramski pisci Marsel Panjol i Saša Gitri često su branili tezu da jedan film vredi onoliko koliko vredi njegov tekst u dramaturškom i dijaloškom pogledu. Dobro konstruisan i napisan tekst, čak i osrednje snimljen, daje bolji rezultat, nego loša priča snimljena sa puno lepih vizuelnih efekata. Njihove reči mogu da se primene i na strip, što potvrdjuje i Žak Tardi, poznati francuski strip autor: "Bolje je adaptirati knjigu, nego naškrabati nekakav scenario. U ostalom, Hičkok nije napisao ni jedan scenario."

REALISTIČKA NARACIJA

Najčešći oblik stripa je realistička naracija. Nalik drugim umetnostima, strip ne podražava prirodu, nego se njome koristi da bi ispripovedao priču. Da bi što bolje istakao zaplet, scenarista dramatizuje stvarnost i usmerava je u željenom pravcu, ka verovatnom, a ne ka istinitom. Da bi se ostvarila verovatnost neophodno je poštovati važeću viziju sveta i sisteme vrednosti.

Spoljašnja verovatnoća se pre svega zasniva na istorijskoj ili materijalnoj verovatnosti. Ako unutrašnja verovatnoća, ona koja se odnosi na akciju, ne može da se uskladi sa spoljašnjom verovatnoćom, onom koja se odnosi na prikazivanje i spoljnju logiku, scenarista daje prednost unutrašnjoj verovatnoći. Ipak, neophodno je uspostavljanje ravnoteže izmedju svih narativnih elemenata i grafičkog izraza, što jedan strip čini celovitim i skladnim.

Dramatizacija pripovedanja vrši se stavljanjem protagoniste u izuzetne prilike, neuobičajene za njega. "Cilj predstave nije samo akcija koja se odvija od početka do kraja, nego i dogadjanja koja izazivaju strah i samilost, posebno jaka osećanja kada se u lancu običnih dogadjaja pojavi nešto neočekivano. (...) Preći od sreće ka nesreći jednog čoveka koji nije ni posebno dobar, ni posebno zao – piše Aristotel analizirajući klasično grčko pozorište. Da isti principi mogu da se primene i na moderni strip, svedoče reči Enkija Bilala: "Ispričati sreću nema nikakvog značaja. Da bi ona bila dobro shvaćena, neophodno je proći kroz nesreću." Sto je neophodan element stvaranja napetosti u zapletu.

NAPETOST U ZAPLETU

Protagonisti treba da se promeni sudbina na lošije, tako što će se pojaviti neki spoljni faktor ili će se akcija pokazati nepovoljnom za njega. Protagonista bi trebao da se nadje u slabijoj poziciji, ranjen, razoružan ili bespomoćan. Tada prepreke postavljene ispred junaka izgledaju nepremostive, i što je on bespomoćniji, osećaj saučešća će biti snažniji.

"Najbolja drama je za mene ona u kojoj je tema čovek u opasnosti, jer akcija postoji samo ako postoji opasnost. Ostati u životu ili umreti, najveća je drama svih nas – kaže američki sineasta Hauard Houks. Zavera, prevara, otmica, ubistvo, teroristički napad, rat, državni udar - samo su neke od mogućih opasnih situacija kojima se pridodaju opasna mesta kao što su džungla, front, oluja, zatvor, pustinja… "Dobar zaplet je neprekidno ispunjen dogadjajima – kaže američki filmski majstor Raul Valš.

Takodje, moguće je da psihološka evolucija lika dovede do naglih promena u zapletu. Vrlo je bitno da se neprekidno postavlja pitanje "šta će se deseti posle", a da je odgovor dat snagom same situacije. Akcija se redovno iskazuje u obliku konflikta izmedju dva ili više likova čiji se interesi razmimoilaze. Zatim se akcija razvija kroz snaženje konflikta. Nekad, ona može da traje od samog početka, sve do stvaranja jakog čvorišta ili čak do kraja kada se u neverovatnoj i eksplozivnoj akciji dolazi do iznenadjujućeg, potpunog, ali i verovatnog razrešenja i oslobadjanja.

KLIMAKS I ANTIKLIMAKS

Kvalitet stripa scenarija prilično se ogleda u pravilnom ritmiziranju. Povećavanjem napetosti, u odredjenim trenucima, stvara se dramski intenzitet, čime se utiče na osećanja čitaoca. U stvaranju dobre intrige, autor će se opredeliti za odredjenu montažu koja sa dogadjanjima ima uzročno-posledičnu vezu i vremensko trajanje. Na primer, da bi efekat bio što snažniji, neophodno je čitaocu pokazati veličinu opasnosti koja vreba protagonistu, a zatim mirno dopustiti da se scena odvije. Na taj način se kod čitaoca stvara osećaj zabrinutosti i straha za protagonistu, osećaj nemoći jer ne može da mu pomogne i osećaj olakšanja kad opasnost prodje. Posle klimaksa je usledio antiklimaks, da bi u neophodnom trenutku sve krenulo iznova.

Opravdano je zapitati se zašto se naracija ne sastoji samo od klimaksa pošto se u njima nalazi vrhunac dogadjanja. "Dugi, neprekinuti klimaks, nalikuje planinskoj visoravni na koju vas popenju liftom, a onda hodate po ravnom. Kao što nije bitna visina planine, ako se nisti sami popeli na nju, nije važan ni intenzitet klimaksa, ako ga niste dostigli više puta. Zadovoljstvo je u penjanju. Kvalitetna naracija zahteva dobro razvijen, ali i neravnomeran intenzitet da se čitalac ne bi navikao ili, još gore, zasitio – kaže Radmilo Andjelković, beogradski pisac.

DIJALOG

Reči koje protagonisti razmene tokom radnje stripa sačinjavaju dijalog. U Aristotelovom pozorištu reči stvaraju situacije, dok u stripu reči bivaju rodjene iz situacije. Dijalozi ne smeju da budu besmislena objašnjavanja, nego moraju da budu sažeti, sadržajni i izražajni, tako da donesu više nego što se izrekne. Jedna replika ne bi trebala da ima više od 30 reči, jer se onda pretvara u tiradu, a za njeno opravdanje je potreban čvrst razlog. Pažljiv scenarista i dobar crtač uvek će se truditi da vrhunac akcije ne bude preterano pričljiv.

Istovremeno, dijalozi služe autoru da saopšti svoje ideje, te se oni u potpunosti uklapaju u psihološku razradu likova, dinamiku naracije i ritam sekvence. Svaki protagonista mora da se izražava shodno svom temperamentu, društvenom sloju, obrazovanju, a ponekad i svojoj nacionalnoj pripadnosti. U dijalozima je neophodno izbeći teze, jer nije poželjno naturati, nego je bolje ukazivati. Slično je i sa igrom pitanja i odgovora, koja je u potpunosti neprihvatljiv način obavestavanja čitaoca o dogadjajima kojima nisu prisustvovali.

U stripu, osim dijaloga i didaskalija, postoje mnogi tekstovi koji su ubačeni kao pisma, isečci iz novina, plakati, knjige, reklame, grafiti na zidovima, natpisi na odeći… Smišljeno i pravilno upotrebljeni, ovi elementi predstavljaju vrlo važan dramaturški element, a čitaocu pružaju mogućnost da na potpuniji način prati naraciju.

NASLOV

Najlakši način da se jedno delo razlikuje od drugog jeste da mu sa dodeli naslov, pravilno smišljen i dovoljno izražajan. U stripu, naslov najčešće ide ka konciznosti, sadržavajući ponekad ime glavnog junaka. Medjutim, zbog obilja serijala koji u nadnaslovu već sadrže ime heroja, obično se odabira reč koja na neki način karakteriše ili protagonistu ili dogadjanja. Sve češće, javljaju se naslovi koji imaju metatekstualno značenje i nalikuju na komentare, tako da na prvi pogled nemaju nikakve veze sa delom. Autori današnjice imaju viziju sveta u diskontinuitetu, tako da smatraju da jedna reč ili izraz ne bi mogli da objedine čitavo delo, nego uzimaju neku od simboličnih vrednosti koje u stripu imaju važno emotivno ili psihološko mesto.