"Srpski film" - čemu da se nada?

”Srpski film”, recenzija Slobodana Vujanovića, mislitemojomglavom.com.

Najslabiji momenat predstavlja „realnost“. To su scene koje pokušavaju da likove i radnju situiraju u srpski kontekst. Dijalozi su katastrofalni, deluju vrlo usiljeno i raspisano, a gluma im je samo odmogla. Nema neke naročite logike u postavci da neki uber-reditelj juri porno glumca, pa čak i ako je legenda, koji je toliko godina van biznisa. Ovakav socijalni bekgraund nezgodno kombinuje jedan, za srpske prilike, „ezoteričan“ poziv sa klišeiziranim, ekonomski motivisanim, „vraćanjem“ na stare zadatke. Odnosi među likovima (muž-žena, muž-brat, muž-bivša kolegi’ca, tata-sin) dati su tipski i predstavljaju tanku odskočnu dasku za ono što sledi. Toliko mogu da vam kažem, a da ozbiljnije ne spojlerišem.

„Filozofiranje“ nam je dočarano kroz par tirada reditelja Vukmira, kroz koje autori ovog filma (Srđan Spasojević-Aleksandar Radojević) pokušavaju da svojoj priči i svom srpskom filmu daju, s jedne strane, politički komentar stanja u zemlji, a, sa druge, da konstatujući neke univerzalne paralele ukažu na zeitgeist moderne civilizacije, ogrezle u amoralu, ravnodušnosti, napaljene jedino na nesreću. Po mogućnosti tuđu. Sa ovakvim stavovima nemam nikakav problem. Jedino mi se ne dopada što su mi rečeni, umesto da me se pustilo da nekako sam stignem do takve, moguće, poruke filma. Ne sporim da ponekad treba sunuti istinu u lice, ali čini mi se da to deluje dosta suvoparno, naročito u kontekstu prizora kojima ovaj film obilujei koji te stavove i takvu poruku bogato istražuju.

Treći tip, „lynchovskih“, scena predstavlja najbolje napisani, najbolje realizovani i najefektniji momenat ovog filma, kao i najveći razlog zašto ga treba gledati. Metafilmska priča o snimanju snafa koji je perverzna, skoro-godarovska egzekucija društvene kritike prikazana je kao noćnomorni sled događaja u kojima se isti, bogato podgrejani narkoticima i vijagričnim stimulansima, nižu brišući granice između realnosti i surove realnosti. Spasojević praktično kroz samo crno-bele tonove, koristeći pozorišnost koju je Lynch obilato eksploatisao u svojim najboljim radovima, postavlja scene iz kojih kulja nasilje. Brutalnost je ovde stilsko oruđe autora i nije samo sebi svrha. Jedna od najjezivijih scena u filmu zapravo je bukvalna ilustracija one stare „jebu te od malih nogu“ (postoji li uopšte takav izraz?), a verujem da i neke druge scene tog tipa mogu da se dekodiraju na sličan način. Sve one, a oprostite mi na ovom sudu, urnebesno su cinične ilustracije crnih hronika koje nas iovako okružuju. Ono sa čim nas autori suočavaju zapravo je snaf snimak realnosti koju prelistavamo uz jutarnju kafu. To su prizori koje naš mozak, nezavisno od naše volje, perverzno proizvodi kao .jpg sličicu onoga što smo čuli ili pročitali ili, nedajbože, doživeli. Pornografija koja je okosnica celog Srpskog filma, kao žanra namenjenog, kako nam Vukmir objašnjava, „ljudima koji se ne jebu“ ovde predstavlja tvorevinu u kojoj uživaju, po analogiji, „oni koji ne žive“ tj „oni koji su pristali na to da ne žive“. I kao što u većini pornografskih filmova scene završavaju cum-shotom, tako to biva i ovde. Samo je sperma crvena.



Režija je za jednog debitanta poprilično kontrolisana i kao što ne pati od nekih autentičnih momenata koje ćemo pamtiti, ne pati ni od trenutaka koje ćemo želeti da zaboravimo. Prizorima „realnosti“ pozabavilo se sa mnogo manje mašte, nego sa „lynchovskim“ scenama. Fotografija me (a i scenografija i kostim), iz nekog razloga, užasno podsećaju na savremeni španski (nealmodavarosvki) film i čini mi se da bi ovaj film još uverljivije delovao sa španskim nahom. U nekim trenucima da se naslutiti da je, možda, kao direktna inspiracija poslužio Abre los ojos, Alejandra Amenabara, naročito u toj sistemskoj/korporativnoj devalvaciji života na račun alternativne stvarnosti. Imam utisak da je film opušteno mogao da počne „pola sata u radnju“, od trenutka kada Miloš (Srđan Todorović) prvi put dolazi na snimanje. Ta vrsta „neobjašnjenosti“ ostavila bi prostora za multipla tumačenja i omogućila kompaktniju i efektniju atmosferu, a film bi lišila većeg dela slabijeg materijala. Što se glumaca tiče, Katarini Žutić treba dati crveni karton, Srđana Todorovića treba pohvaliti zbog izuzetne hrabrosti da se u sve upusti, dok je, za moj ukus, najveći utisak ostavio Sergej Trifunović kao reditelj Vukmir čija vizija u isto vreme poseduje i auto-ironičnost i opori sadizam. Moji komplimenti takođe idu i deci glumcima i njihovim roditeljima koji su ih u ovakav film pustili.

Da li je OK što ovaj film ne može da nađe distributere i bioskopski život? NE. Da li je to moglo biti očekivano? Itekako. Da li zbog toga treba da izađemo na ulici i rušimo DS poredak? Ne. Srpski film, ovakav kakav je, baš zato što je takav kakav je, ne može da se nada ničemu, a sve što dobije mora oberučke da prihvati. Ja nekako očekujem da će se njegova vrednost utvrđivati u godinama koje tek dolaze i deluje mi da bi njegovo regularno puštanje „međ’ narod“ u ovom trenutku imalo samo kontra-efekat. I po film i po narod. Bila bi to samo još jedna kap u crnomdacrnjenemožebiti moru realnosti Srbije. Verovatno trivijalizovana na naslovnoj strani Pressa ili Kurira poput šatro-seks snimaka Maje Mandžuke ili onih stvarnih Suzane i Severine. A u to da bi se pre spekulisalo da li je ono stvarno Srđanov tuki ili ne, pre nego o stvarnoj poruci ovog filma skoro da sam siguran. Srbi još uvek ne znaju šta da rade sa svojom kolevkom, a nekmoli sa daljinskim upravljačem ili bioskopskim platnom.

Da li brinem šta će se desiti u glavama srpske omladine nakon što ovaj film negde nekako“neupućena“ uhvati? B.R.I.N.E.M.

selektah: 7/ 10