Murakami: Okorela zemlja čuda

Krenuću od onih manje ubedljivih strana ovog dela.

Glavni utisak koji posle čitanja ostaje jeste prevelika umivenost svega o čemu se pripoveda. Zbivanja su najvećim delom stilizovana tako da nalikuju na bajku ili na fantastičnu priču za decu. Tako u knjizi, recimo, figurira devojčica od sedamnaest godina, koja nosi isključivo roze garderobu, trguje deonicama na berzi, govori četiri jezika, svira klavir i saksofon, jedri, hoda po žici, jaše i puca iz pištolja. A kada glavni lik silazi u splet podzemnih hodnika ispod Tokija, u kojima vrebaju opasna neljudska bića, tu ne nalazimo ništa od onog mraka i zla sa kojima se suočio Sabatov junak koji se spuštao u iste takve tunele, samo ispod Buenos Ajresa. Murakamijev lik u podzemlju ne pronalazi one užasne slepce od kojih vas hvata jeza, već matorog profesora koji je tu smestio svoju supertajnu laboratoriju. Murakami kao da nam predstavlja visokotehnologizovani svet sačinjen po ukusu desetogodišnjaka. Eto, takva vrsta neubedljivosti, ili bolje reći neživotnosti, opšti je utisak koji ostaje posle čitanja ovog romana.

Pa opet, i pored te bajkovite čistote svega prikazanog, ovde se sasvim jasno vidi ruka velikog pisca. Osećate je takoreći na svakom koraku. Pre svega u minuncioznom oblikovanju likova, a naročito glavnog junaka. Mada je u pitanju usamljenik o čijoj porodici, poreklu i prethodom životu na čitavih pet stotina stranica romana jedva da išta saznajemo, za njega u najvećoj meri važi ono što je rečeno za Džojsove Stivena i Moli Blum, naime da su u čitavoj svetskoj književnosti oni likovi o kojima znamo najviše pojedinosti. Murakami na briljantan način u tekst utkiva bezbroj detalja o svom junaku, pa čitalac ovoga upoznaje takoreći bez ostatka. Saznajemo kakva su mu gledišta o svetu koji ga okružuje, ali i čitav niz pojedinosti koji jednu ličnost možda još bolje otkrivaju: šta voli da jede, kakve knjige čita, kakve filmove gleda, koliko zarađuje i šta s tim novcem radi, kakve su mu želje za budućnost, pa čak i koje vrste viskija drži u kući (sve je tu – od vajld terki do for rouzis; nimalo beznačajan detalj!).

Osim toga, služeći se posebnom tehnikom pripovedanja, kakvu je pre njega podjednako uspešno primenio recimo Vargas Ljosa u remek-delu Tetka Hulija i piskaralo, Murakami nam omogućava jedan još mnogo, mnogo dublju uvid u junakovu ličnost. I upravo u tome leži ono što Okorelu zemlju čuda i kraj sveta čini velikim romanom, koji zaslužuje ozbiljno čitanje i kome se možete mnogo puta vraćati.

Još početkom XX veka Virdžinija Vulf zahtevala je takozvani „zaokret ka unutra“, to jest vrstu romana koja će prodirati u način na koji ljudska svest funkcioniše i razotkrivati je. Nakon čitanja Okorele zemlje čuda stiče se utisak da je Murakami ovaj Engleskinjin zahtev ispunio do granica za koje se nije moglo verovati da su dostižne. Pri tom, što je još bolje, on se ne služi komplikovanim tehnikama toka svesti i unutrašnjeg monologa, niti bilo kakvim sličnim kerefekama. On visokointelektualne pretenzije Virdžinije Vulf spaja sa tradicionalnim epskim pripovedanjem u kome je sve razumljivo i jasno.

Njegova majstorija sastoji se u uvođenju dva paralelna pripovedna toka, koje on umešno ukršta postižući fascinantne rezultate. Da ne bih sada, kako neki ljudi vole da kažu „spojlovao“, reći ću samo da Haruki Murakami u ovoj knjizi uspeva da prodre do onog najskrivenijeg sloja ljudskog bića, do onog programa po kojem funkcioniše svest svakoga od nas, do onog softvera koji svi imamo u sebi, da to izoluje i postavi pred naše oči. Dakle, ukoliko ste se ikada zapitali zašto svet oko sebe opažamo ovako kako ga opažamo, zašto ono što nam se dešava doživljavamo tako kako ga doživljavamo i zašto razmišljamo na način na koji razmišljamo, ovo je knjiga koja vašu radoznalost može usmeriti na pravu stranu.

Ovim romanom Murakami duboko zalazi na još uvek najvećim delom neotkriven teren, na kome su u XX veku pre njega bili geštalt psihologija, analitička filozofija, kognitivna nauka i istraživanje veštačke inteligencije. Japanac se bavi istim problemima koje su doticale ove discipline, s tim što je njegovo oruđe jedna dramaturški besprekorno upakovana priča, koja spaja naizgled nespojivo – artificijelnu bajkovitost i izuzetno prodorne i podsticajne uvide u duboke, slabo istražene slojeve ljudskog bića.

Za kraj, malo trivije. Glavni junak i ona neobična sedamnaestogodišnja devojčica silaze u tokijske podzemne lavirinte. Za tu priliku odgovarajuće su se obukli. Na nogama imaju gumene čizme. U nekom trenutku njihovog tumaranja mračnim tokijskim podzemljem, junak nas izveštava da se devojčica preobula u roze najk patike. Nešto kasnije, međutim, on kaže: „Nastavljao [sam] napred sledeći odjek njenih gumenih čizama“. Zatim se još nekoliko puta pominju gumene čizme, jer je pisac izgleda zaboravio da se devojčica preobula u patike. Dakle, čak i autorima Murakamijevog kalibra umeju da promaknu ovakve simpatične greščice. Interesantan podatak za ljubitelje ženskih stopala. Za ostale ništa naročito. Eto, toliko od mene.