Avanture nevaljale devojčice

Prvo sam mislio da pišem o nečemu drugom, ali kad sam video Vargas Ljosinu knjigu, znao sam da joj moram dati prednost. Šta reći – čovek je napisao Tetka Huliju i piskaralo, roman najgenijalnije strukture koja se da zamisliti. Kad sam ga prvi put pročitao, tamo negde u mrskim tinejdžerskim godinama, bio je to jedan od ključnih činilaca mog puberteta. Ta knjiga (uz Sabatovu O junacima i grobovima) bila je jedan od glavnih razloga što sam neku godinu kasnije počeo da učim španski, koji, evo, učim i dan danas. I sasvim nezavisno od svega ovoga, Mario Vargas Ljosa je jedan od najvećih živih pisaca.

Okej, kad već pomenuh strukturu, to je oduvek bila Vargas Ljosina jača strana, tako da je čvrsta forma jedna od karakteristika koje prve upadaju u oči pri čitanju Nevaljale devojčice. U prvih nekoliko poglavlja Vargas Ljosa uspostavlja jednu epizodičnu repetitivnu shemu: svako poglavlje vezano je za po jedan grad i za po jednu prateću ličnost, pored dvoje glavnih junaka. U svakom se glavni junaci sastaju da bi se onda ponovo rastali. Međutim, taman kad čitalac uoči pravilnost i pomisli da je pronikao u ovu logiku ulančavanja poglavlja, karakterističnu za pikarski ili antički roman, Vargas Ljosa će ovaj sistem eksplicirati, podsmehnuti mu se i sasvim ga napustiti. Još jedan od sjajnih poteza majstora prozne tehnike!

Video sam da kritika ovu knjigu smatra najbližom romanu Tetka Hulija i piskaralo, i to onom njegovom toku koji prati vezu između glavnog junaka i tetke Hulije, i da ga, zbog dominacije erotskog zapleta, svrstava u onu liniju Vargas Ljosinog stvaralaštva koju čine dela Pohvala pomajci i Don Rigobertove beležnice. Ako se tamo erotska komponenta preplitala sa izvesnim estetičkim temama, ovde se ona kombinuje sa opštekulturnim, civilizacijskim i društvenim pitanjima. Dakle ovako: roman prati dugogodišnju erotsku avanturu između „dobrog dečka“ i „nevaljale devojčice“, koja traje od rane mladosti pa sve do starosti. Ona se odvija na fonu društvenih i kulturnih turbulencija druge polovine XX veka, počev od ranih 60-ih pa sve do početka 90-ih godina.

Što se erotske komponente tiče, svako ko je čitao Vargas Ljosu zna da mu je to jedna od jačih strana. Romansa glavnih junaka na momente je potpuno fascinantna u svojoj bizarnosti, i ma koliko možda izgledala daleko od stvarnog života, puna je realija (recimo kada se glavni junak zadužuje kod Sosijete ženeral banke da bi „nevaljaloj devojčici“ platio lečenje). Upravo ovakvi detalji, koji u prvi plan ističu muku svakodnevnog bitisanja, daju najveću težinu Vargas Ljosinom pripovedanju. Uvrnuti erotski opisi i nekoliko zadivljujućih kinky momenata smenjuju se s pripovedanjem o prihodima i problemima sa zaposlenjem, stanovanjem i zdravljem, datih u ultrarealističkom maniru. Kod Vargas Ljose takav spoj besprekorno funkcioniše.

U vezi s opštekulturnom i društvenom komponentom romana rekao bih da je od opisa Pariza iz vremena strukturalizma i novog talasa, pripovedanja o swinging Londonu i tokijskim bordelima mnogo uspeliji Vargas Ljosin prikaz zbivanja u sopstvenoj zemlji, Peruu. On je uglavnom dat iz perspektive mog omiljenog junaka iz ove knjige, jednog starog čoveka, pripadnika peruanskog građanskog sloja, koji ogorčeno prati politička zbivanja, potresen tmurnom sudbinom koja je snašla njegovu zemlju. Ovaj ostareli pobornik demokratije i građanskog društva izveštava glavnog junaka o vojnoj diktaturi generala Huana Velaska Alvarada, o kasnijem demokratskom režimu Belaundea Terija, koji nije ispunio očekivanja, o delovanju terorističkih organizacija Sendero luminoso i Tupak Amaru, o hiperinflaciji, nezaposlenosti i izuzetno zaoštrenim ekonomskim razlikama, koje su jedan od ključnih problema i današnjeg Perua. Glavni junak kaže: „Ja sam sebi govorio da u zemlji gde sam rođen, i od koje sam se sve nepovratnije udaljavao, bez sumnje ima mnogo muškaraca i žena kao što je on, elementarno pristojnih, koji su tokom čitavog života sanjali da će ekonomski, društveni, kulturni i politički napredak od Perua napraviti moderno, demokratsko društvo s otvorenim mogućnostima za sve; tako su, stalno frustrirani, kao stric Ataulfo dolazili do starosti – na ivicu smrti – zbunjeni, pitajući se zbog čega smo, umesto da napredujemo, nazadovali, pa nam je gore – sa još više kontrasta, razlika, nasilja i nesigurnosti – nego kada su počinjali da žive.“ Zapamtite ovo!

Najzad, o odlikama Vargas Ljosinog stila, transformacijama kroz koje je tokom godina prolazio i svoj njegovoj složenosti, čitalac se može obavestiti u kratkom, ali vrlo jezgrovitom i vrlo preciznom predgovoru Branka Anđića, svakako jednog od naših najboljih hispanista. Knjiga Avanture nevaljale devojčice prva je u novoj Laguninoj biblioteci Bolero, koja nosi upravo Anđićev urednički potpis, tako da s nestrpljenjem očekujemo nova izdanja iz ove edicije.