Telemahova Odiseja

Novi roman Dimitrisa Mingasa u izdanju beogradske Geopoetike je sve samo ne tipično bestelersko štivo. Od priče što se događa kada se zaplet i likovi iz antičkog mita upriliče u sudbini jednog običnog dečaka sa sela do pojavljivanja istog u Telemahu Haritosu, potomku drevnog Telemaha, sina Odiseja i Penelope.

Telemah odrasta u selu na ostrvu u Jonskom moru. On je prostodušni dečak koji čeka da se otac vrati s putovanja, dok se stara o svojoj usamljenoj majci Penelopi. Istovremeno on sanja o ocu koji ni po čemu nije sličan svima poznatom Odiseju, on ga samo sanja. Telemah svoga oca ne doživljava kao ratnika koji se bori s morskim nemanima i činima veštica ili čarobnica već sanja o ocu koji bi trebalo da prigrli život i koji će moći da ceni svaki njegov dan.

Kako odrasta, tako počinje da misli da će ga ono u šta veruje - usrećiti. Želja mu je da postane muzičar, zaljubljuje se na sebi svojstven način i živi svoju ljubav u snovima i preko glasnika. U vojsci ga pak nagrađuju za hrabrost (a da on pritom ne zna čime je nagradu zaslužio), te za razliku od antičkog junaka, odlučuje da krene u “stvarnu” potragu ne bi li otkrio šta se dogodilo s ocem koji je nestao, umesto da tugujući čeka na neki znak nade.

U izvornoj priči Odisejev sin Telemah putovao je i tražio informacije o ocu, ali mu niko nije mogao ništa tačno reći. Prosci njegove majke su smišljali kako da ga ubiju, ali pomagala mu je Atina.

Odisej se konačno pojavljuje u svom domu, kako u mitu, tako i u romanu, ali preobučen u prosjaka kojeg prosci vređaju i teraju. Penelopa ga uzima u zaštitu iako ga ne prepoznaje. Odisej je uvideo koje su mu sluge ostale verne pa se njima razotkriva i sa njima planira uništenje prosaca. U našoj priči Telemah je mutavac koji svima služi kao izvor zafrkancije, nesnađen, obeshrabren, zbunjen, bez terminologije, bez života.

Njegov lik na izvestan način implicira sve (predimenzionirane) mogućnosti izgubljenosti mlade osobe bez roditeljske figure, no tako to izgleda samo na prvi pogled. Telemah predstavlja svu adolescenciju, te svu životnost koju većina nas nosi sa sobom u procesima odrastanja: od suza do smeha, od biesa do razočarenja…

Telemah ili Mahos kako ga od milja zovu prijatelji ponavlja radnje, sanjari, nerealizovan je, te će doslovno ustuknuti pred svietom, s majkom koja ga ne sluša i/ili ne vidi, koja ga moli da ne odgovara ako ne razumie.

Savremeni Telemah, poput svoga pretka, čeka oca da se vrati, uz majku koja živi povučeno i usamljeno. U snovima mu se priviđa otac kojega poistovećuje s Odisejem očekujući da se vrati kao pobednik iz boja. Verujući da treba nastaviti porodičnu tradiciju i biti dobar ratnik ističe se tokom služenja vojnog roka i biva nagrađen za hrabrost, te se time priča ponovno tematski zaokružuje i čini izvestan balans. Ali, za razliku od svog pretka imenjaka, odlučuje da krene u potragu za ocem i saznati gde je i zašto nestao. Tematski krug se u nekoliko različitih priča ponavlja, kroz druge likove istina, kao što je u Malom princu išla potraga za ružom. Otprilike.

Roman počinje svesnom izmaknutošću svesti protagonista, žanrovski vrlo fluidno, uz pojedinačne elemente i sastojke seoskog govora, ponešto egzistencijalističke filozofije, života koji se sagledava i ogleda s/na više strana, svojih strana, ne bi li uhvatio “čvrste tačke”.

Odisej je, naravno, simbol potrage, potrage za ocem, za figurom, za utočištem, za domom, za pripadanjem... Opšte mesto svih onih koji ga/ih nemaju, koji podrazumevaju to kao mesto od kojega kreću i kome će se vratiti, na nekom od krajeva svog života, svih onih koji se nikada neće ponašati “kako se njihov otac ponašao prema njima”.

Iz te redukcije na arhetipsku ljudskost izranja splet dinamičnih veza i odnosa likova koji su na manifestnom nivou aktanti, dok su na dubljem, latentnom nivou zapravo oličenje fragmenata pripovedačevog jastva. Ovaj je roman stoga moguće čitati i kao psihoterapijsku seansu u pokušaju rekompozicije pripovedačevog ličnog identiteta, osveštavanja (zaludnosti) njegove podsvesne potrage za izgubljenim vremenom i svietom, za ocem koji je to sve mogao biti, dati ili stvoriti.

Na taj način sin od lika u romanu postaje pripovedač koji sebi daje odnosno prihvata zadatak da pokuša kroz tu odmaknutu tačku gledišta pripovedača (ali, naravno, ne sveznajućeg) da razume i upozna oca neznanca kroz svedočenja očevih prijatelja - učesnika njegovog egzistencijalnog iskustva.

Mingas je do sada objavio zbirku pesama i dve zbirke kratkih priča, a njegov roman "Samo smo se igrali" objavila je "Geopoetika" pre tri godine. Pored Mingasove knjige, ta izdavačka kuća je u protekle tri godine objavila još četiri naslova grčkih pisaca: "Književnu geografiju" Anastasisa Vistonitisa, "Traganje" Nikosa Temelisa i "Novu eru" Vasilisa Aleksakisa.