Đorđe Stijepović: Atomski kontrabas

Ponekad je dovoljno i svega par minuta da prepoznate muzičara istinski kreativnog i sposobnog da probije žanrovske barijere. Tako je bilo i prošlog meseca, na koncertu povodom desetogodišnjice smrti našeg poznatog kontrabasiste i kompozitora Vojina Mališe Draškocija. Među brojnim džez i kamernim sastavima u sali Beogradske filharmonije naročito je odskočila trojka koja je odsvirala “Minor Swing” gitariste Djanga Reinhardta, dok je vratolomni solo Đorđa Stijepovića izazvao burne ovacije kako u publici, tako i među kolegama muzičarima na bini.

Domaćoj publici je najpoznatiji kao vođa neo sving grupe Havana Whisper i rokabili postave Atomic Sunset, ali Stijepovićev muzički put je interesantan upravo zbog njegovog interesovanja za različite žanrove, spremnosti da preispita stilske kanone i okuša se u nečemu potpuno novom i svežem. Nekadašnji polaznik Muzičke škole “Stanković”, učenik Zvonimira Skerla, Mihaila Blama i Vojina Draškocija, ostavio je trag na domaćoj sceni i svirajući sa brojnim etno sastavima kao što su Balkan Music Club, Marsya, Shira, Utfila i Kal.

Foto: Ivana Èutura

Nakon trnovitih početaka karijere u San Francisku, postao je jedan od najcenjenijih kontrabasista i najzaposlenijih muzičara na tamošnjoj sceni, gde svira između 150 i 200 koncerata svake godine. Pre nekoliko meseci se preselio u Los Anđeles, odakle će ispisivati nove stranice vlastite muzičke biografije.

B92: Kako si rešio da započneš karijeru u SAD?
Đorđe Stijepović: Prvi put sam dobio želju da odem u Ameriku tamo negde u petom razredu osnovne škole. Tada sam imao bend Lonesome Train, koji doduše nije zvučao kao da bi mogao javno da nastupa, ali smo bili vrlo entuzijastični i fokusirani prvenstveno na rokabili i rokenrol. Svi zajedno smo želeli da odemo u postojbinu te muzike, to je bio dečački san koji je trajao sve dok nisam zaista otišao, januara 2004. godine.

Razmišljao sam između nekoliko gradova, da bih analizom muzičkih scena i drugih stvari bitnih za život zaključio da ću definitivno ići u Kaliforniju, pa je izbor pao na Los Anđeles ili San Francisko. U to vreme sam pričao sa gitaristom Miroslavom Tadićem, koji predaje na Kalifornijskom institutu za umetnost u Los Anđelesu, i on mi je rekao da ću u startu morati da kupim kola ako planiram da se doselim tamo. Pošto sam pomislio da ću imati dovoljno briga i bez toga, i da je bolje da se prvo malo skrasim i vidim šta ću sa sobom, odlučio sam se za San Francisko.

Dakle, krenuo si od nule?
Nisam imao nikakav pripremljen teren na muzičkom nivou, jedini muzičar koga sam znao u San Francisku bio je Larry Vuchkovich. Početak je bio dosta težak. Nisam znao nikoga, čak nisam imao ni kontrabas.

U početku sam išao po koncertima koji su me zanimali, i posle skoro svakog koncerta sam prilazio kontrabasistima i pitao da odsviram nešto, čisto da osetim instrument. Oni bi mi obično davali da sviram i tako sam stupao u kontakt sa muzičarima, bukvalno sam kucao na sva moguća vrata. Tako se polako pročulo da je neki novi kontrabasista u gradu.

Jednom prilikom me je cimerka odvela na neku blugras žurku na kojoj je bilo puno muzičara – četiri sobe, četiri benda. Svi na žurci su bili muzičari, blugras, kantri, honki tonk, i svi su svirali poprilično dobro. Kada sam provalio da je to više kao neki džem sešn, prišao sam i pitao mogu li i ja da sviram. Rekli su da mogu i pitali me: „Jel sviraš ti uopšte?“. Verovatno sam izgledao toliko isfrustrirano što dugo nisam svirao, niti imao svoj kontrabas...smušeno sam odgovorio da sviram, na šta mi je mandolinista rekao „čekaj, čekaj, ne možeš da me prevariš, znam ja te pokeraške trikove!“.

Uglavnom, njima se jako svidelo to što sam odsvirao, i brzo su se svi sa žurke sjatili u tu sobu. Posle su krenuli i kontakti, razmene brojeva telefona, i tako sam malo-pomalo krenuo da sviram po San Francisku – uglavnom blugras.

Još jedan kontakt mi je bio jako značajan – otišao sam na jedan sving/rokabili koncert i u publici video muzičara Ricka Quisola, koga sam prepoznao iz neke knjige o svingu. Prišao sam mu, i nakon što smo popričali pozvao me je da sviram s njim par pesama na svirci naredne nedelje. To je ispalo dobro tako da sam i s njim ostao u kontaktu. Posle par meseci povezao me je sa rokabili/ritam i bluz bendom Bluenote Cats, prvim bendom s kojim sam počeo malo ozbiljnije da sviram.

Trenuto najviše sviraš sa Fishtank Ensembleom, kako to ide?
Bend je nastao 2005. godine kad je violinista Fabrice Martinez došao u SAD. Ja sam se priključio u januaru 2007. i odmah smo zagrizli, ali mislim da smo tek od 2008. postali zaista ozbiljan bend. To što radimo je vrlo interesantno, posebno za Ameriku. Sviramo različite stilove ciganske muzike: ima tu i ciganskog džeza, i flamenka, Balkana, Rumunije, Srbije, čak i Nju Orleansa... ali i dosta autorske muzike.

Imam utisak da je u SAD sve više bendova koji se bave ciganskom muzikom.
Jeste, to je ogromna scena, u Los Anđelesu je takva muzika popriličan hit. Postoje i specijalizovani klubovi i organizacije. U Zalivu (Bay Area) posebno San Francisku i Ouklendu - postoji velika scena za balkansku muziku. Postoje čak i trubači u Guča stilu. Neki od najboljih muzičara za balkansku muziku, s kojima sam ikada imao prilike da sviram, upravo su Amerikanci iz Zaliva.

Postoji i mejnstrim scena koja je malo drugačija - Gogol Bordelo se dosta proslavio pa su oni na drugom nivou što se tiče svirki – na festivalima gde su Gogol Bordelo hedlajneri mi nismo, ali ima dosta festivala gde smo mi u prvom planu.

Često sviramo na etno festivalima, a posebno je interesantno da sviramo i Django Fest – to je festival posvećen čuvenom gitaristi Djangu Reinhardtu, koji se održava na nekoliko mesta u SAD. Prošle godine smo svirali i u Francuskoj, što je bilo fantastično. Ciganski džez me izuzetno zanima, to mi je jedan od omiljenijih džez stilova.

Naša popularnost posebno raste u Los Anđelesu i Zalivu. Sviramo sve bolje i bolje koncerte i svi živimo samo od toga. To dovoljno govori, posebno u današnje vreme, kada je izuzetno teško živeti kao muzičar bilo gde.



Svirao si i sa veteranima rokabilija?
Svirao sam sa mnogima, između ostalih i u bendu Scottyja Moorea, kao i sa DJ Fontanom, koji su muzičari iz prvog benda Elvisa Presleya. Zvali su se Blue Moon Boys, u to vreme čak nisu ni bili prateći muzičari već su imali zajednički bend. To su ljudi koji su 1954. snimili prve rokabili snimke ikad. Ja sam imao tu sreću da sviram upravo s njima, na Ponderosa Stomp Festivalu u Memfisu. To je bilo 2006. godine, na mojoj prvoj turneji s rokabili muzičarem Deckeom Dickersonom i njegovom postavom The Ecco-Fonics.

Svirati sa takvim facama je potpuno fantastično i ostvarenje nekih snova. Takođe je bitno i za CV da se pojave takva imena – to je na neki način priznanje da radiš dovoljno dobro. Svirao sam s puno rokenrol pionira koji su i dalje živi – tu su i Sonny Burgess, Wanda Jackson, Joe Clay, Eddie Bond, ima ih baš dosta. To je ogromno iskustvo, jer ti moraš da osećaš kako oni razmišljaju, kako dišu tu muziku. Na kraju krajeva, oni su je pravili! Međutim, isto tako mi je jasno da ne želim da budem zapamćen kao sporedni muzičar, koji je pratio ovog ili onog.

Kakav je odnos tih veterana prema modernoj muzici i novim tendencijama unutar žanra?
Da li im se sviđaju ili ne, to ne mogu da kažem, ali znam da je njima sve to OK i da bez problema prihvataju nove stvari. Interesantno je da se mlađim ljudima, koji sada slušaju autentični rokabili, uglavnom ne sviđaju te nove tendencije.

Na savremenoj sceni je sada ta ista energija koju su posedovali pioniri - potrebno je divljaštvo, uslovno rečeno „pank“ koji je nekada postojao u rokenrolu pedesetih. Oni su ipak otkrivali nešto novo i nije bilo nikakvih barijera, nije bilo pravila po kojima mora da se igra. A sada, kada počinjete da svirate rokabili, postoje pravila koja mnogi muzičari kopiraju. To se meni ne sviđa, u bilo kojoj vrsti muzike koju sviram.

Svirao si i u bendu The Head Cat, sa Lemmyjem Kilmisterom i Slim Jim Phantomom iz Stray Cats.
Ta saradnja je meni bila izuzetno značajna i za karijeru i za priznanje mene kao muzičara u ovom surovom biznisu, ali mi je najviše značio taj lični kontakt sa ljudima zbog kojih se praktično i bavim muzikom.

Samo ta scena - da budeš na turneji u kolima i da Slim Jim vozi, a Lemmy pored njega ispija Jack Daniels na suvozačevom mestu, dok ja i gitarista Danny B. Harvey sedimo pozadi, potpuno je nadrealna i fantastična. Imam izuzetno prijateljski odnos sa svima njima, a posebno sa Lemmyjem.

Šta se dešava sa Atomic Sunset?
Sredinom decembra prošle godine smo svirali u okviru manifestacije “Dani Njujorka” u Beogradu. To je bend s kojim jako volim da sviram, s potpuno autorskim materijalom koji je, po mom mišljenju, sledeća stepenica u rokabiliju. To nije ni rokabili iz pedesetih ni osamdesetih, već iz 2011. godine. Tu sam nekako strpao svu rokenrol muziku koju volim… pank, surf, sving, sve živo je tu. Drago mi je što se sve to povezalo u smislenu celinu, a pritom je i dalje rokabili.

Vidim i da su nam izašle fenomenalne recenzije po celom svetu, što mi daje snagu da nastavim. Spremamo drugi album, pola materijala je već snimljeno. Nažalost, nastupamo uživo samo kad ja dođem u Beograd, što je sada jednom godišnje. Trudiću se da to bude sve češće i češće.



Na koji način je tvoje džez obrazovanje uticalo na ono što sviraš danas?
Izuzetno je uticalo na moj stav prema muzičkom svetu. I Miša Blam i Vojin Draškoci su svirali svašta, i jako mi se dopada takav pristup - muzičar mora biti sposoban da svira sve što mu se nađe na putu. Često se dešava da se neko razboli, pa te pozovu da uletiš kao zamena. Ako nemaš drugu svirku – moraš da je sviraš. Tako će ljudi da te zovu, tako te upoznaju.

Prvenstveno mi je je bilo stalo da naučim da sviram i raspisujem aranžmane, za šta mi je jako bio značajan profesor Zvonko Skerl. To mi je pomoglo i za druge muzičke stilove koje sviram, naročito kontrapuntski pristup basu – pisanje melodijskih linija koja funkcionišu nezavisno od vokala i harmonije. Volim tako da sviram i rokabili, za šta mislim da me razlikuje od prosečnog rokabili muzičara koji svira samo klasični bugi vugi obrazac. Sviram i dalje džez. Sve manje, nažalost, ali definitivno sam u tom svetu.

Kakav džez najviše voliš?
Meni lično su najinteresantniji Nju Orleans stil, ciganski džez, sving, i recimo Charles Mingus, John Coltrane.

Nju Orleans džez mi je definitivno jedna od najomiljenijih muzika ikad. Ceo taj opus 20-ih i 30-ih. Baš sam prošle godine svirao tamo i upoznao fenomenalne muzičare, čak sam i spavao u kući Jellyja Roll Mortona! To je bilo fantastično iskustvo. Muzičari su tamo bili u fazonu „sledeći put, samo se najavi mesec dana unapred i sviraćeš svaki dan“.

Da li si imao prilike da ispratiš klupsku džez scenu u San Francisku?
Ne pratim dovoljno, iz prostog razloga što nisam previše u San Francisku. Sviram između 150 i 200 koncerata godišnje, tako da sam tamo ne više od par dana mesečno. Volim da posetim Caffe Trieste – to je legendarno mesto, koje se nalazi u boemskom delu San Franciska, i gde može da se oseti atmosfera Jacka Kerouaca i cele te bitnik ekipe. Svake srede tamo svira bend od petoro ljudi, i ko god da donese instrument može da se pridruži. To su džez muzičari, ali se svira svašta.

Yoshi's je najbitnije i najveće džez mesto u Zalivu. Nalazi se u Ouklendu, i tamo sam gledao odlične koncerte - jedan od njih je bio i nastup Dave Hollandovog Big Banda, gde sam imao prilike da se upoznam i da pričam s jednim od najboljih džez kontrabasista u poslednjih 30-40 godina.

Primetio sam da te na mnogim američkim sajtovima navode kao jednog od najboljih slep kontrabasista na svetu. Kako reaguješ kad pročitaš tako nešto?
Svakako da mi je drago, i vidim da kontrabasisti sve češće dolaze na moje koncerte. Međutim, ne vidim to kao neki cilj, već kao jednu tačku koja će mi eventualno pomoći da stignem do sledeće tačke u karijeri. Ove godine bi trebalo da se pojavi na tržištu moj „signature model“ kontrabasa, što mi je veliko priznanje - posebno u tom kontrabasističkom svetu. Proizvodiće ga kompanija Blast Cult (naslednici King Double Bass) iz Los Anđelesa s kojom sarađujem neko vreme, i oni su po mojim nacrtima već napravili kontrabas koji će da nosi moje ime.

Slep je stil koji se zbog agresivnog zvuka, jer se sastoji od čupanja žice i njenog udarca o hvatnik, često smatra prevaziđenim načinom sviranja. Ja mislim upravo suprotno - da ga takav zvuk čini savremenijim. Značajno mi je i da popularišem taj stil sviranja, da pomognem drugim muzičarima za koje mislim da su odlični i da ih promovišem, posebno kroz sajt www.artofslapbass.com. Planiram da objavim i nekoliko DVD izdanja koja će se baviti slep kontrabasom, a radim i na knjizi s tom tematikom.

Hoće li knjiga biti namenjena isključivo muzičarima ili i „običnim“ čitaocima?
Najverovatnije će biti objavljena iz dva dela, gde će jedan biti istorijski i ne toliko striktno za muzičare. Proveo sam sate i sate u njuorleanskom Jazz Archives, najvećoj džez arhivi na svetu. Tamo sam slušao snimljene intervjue kontrabasista iz dvadesetih i tridesetih, praktično sam došao do informacija kako je sam taj stil nastao, kako je počeo da se svira. Tu će na jednom mestu biti sve o slep kontrabasu.