Melem za oči, placebo za dušu

Počele su pripreme svetskog a našeg. Pa su angažovani glumci. Pa je kupljen kran. Snimalo se ukupno pet meseci, sa samo jednom pauzicom, od godinu dana. Halabuka nije prestajala, a insajderske ispovesti o požrtvovanosti stvaralaca, o beskompromisnosti svakog kadra—kao da u najmanju ruku Pekinpo režira Hordu, ne, Kopola Apokalipsu!—poterale su i neke skeptike da poveruju u nešto što će nas predstaviti svetu bolje od Kuste, ili Klopke. Bačen nam je trejler da parimo oči, a onda se postprodukcija otegla duže od trenutnog štrajka holivudskih scenarista i proizvela jednaku dozu neizvesnosti. Pošto se oko imena neobjavljenog remek-dela u međuvremenu ispucalo čak i pitanje za mali iznos na Milioneru ("pod A: tango; pod B: fokstrot"), kad se datum premijere jednom konačno utanačio, "Ognjenkina ekipa" zatekla se u nebranom minskom polju: toliko su dugo budžili pompu da je, sa manje vremena nego za kampanju pred prvi krug predsedničkih izbora, marketinški balon pretio da se izduva taman kad je trebalo vinuti ga u nebesa.

Da li će briljirati na Kanu ili u Veneciji, koliko će zaživeti kad mu Lik Beson omogući svetsku distribuciju, kako će ga taj svet prihvatiti, još uvek ostaje da se vidi: Čarlston za Ognjenku na kraju je osvanuo paralelno u sali Sava centra... i u multipleksu novootvorenog tržnog centra. Najlepše što mogu reći je da sam ga, lišen prenapumpanih očekivanja, doživeo pre kao svetski, nego kao tek još jedan domaći film; što, nažalost, ne znači da me je previše oduševio. Možda i bi, samo da se nije svakom sekundom trudio da me oduševi, toliko da je zaboravio šta, uzgred, ima da mi kaže.

No, zadržimo se na obaveznim lovorikama. Čarlston, naročito na velikom platnu, izgleda čarobno poput nekih francuskih blokbastera, skuplje od svog pozamašnog budžeta zahvaljujući sjajnoj fotografiji, Stojanovićevim grandioznim sekvencama, kostimima, raskošnoj scenografiji Veljka Despotovića, uglavnom besprekornoj montaži, kompjuterskim efektima kojih se niko ne može postideti, ali i naknadnom minucioznom šminkanju svakog bogovetnog kadra. Smederevska tvrđava, peščare, poljane uokvirene brdima kojima prolazi prelepo srpsko čeljade na magarcu dok joj se neraspletena kika njiše, izgledaju kao idealan spot za promociju zemlje na CNN-u, sa sve paperjastim picikatima na violinama Šigerua Umebajašija. Najzad se vidi koliko glamurozno mogu da izgledaju ovdašnja glumačka lica. Bar na početku, glavni likovi su simpatični, gluma je drugačija (kasnije varira od glumca do glumca, što već nije tako dobro), a dijalog—naizgled arhaičan, a u stvari moderan—veoma je pristupačan.

Film se, načelno, može pohvaliti i onim što nije. Osvežavajuće je što psovke nisu najbolji verbalni fazoni, ali i što se radnja ne odvija na sivim novobeogradskim krovovima gde izgubljeni mladi ljudi trule, pate, i puše vutru. Ne bavi se dramatizacijom istorije, već slobodno uvezuje zanimljiv istorijski kontekst (ruralne žene srpske kojima je rat progutao muškarce), izmišljene ličnosti i poneku stvarnu, koloplet žanrovskih znakova, da bi izmaštao jedan sasvim originalan svet. Od realizma, sem ako nema prefiks "magijski", možemo se pozdraviti čak i pre nego što vidimo vinograd posut nagaznim minama u koje žene svejedno zakorače kad izvuku najkraću slamku, ili mrtve vojnike koje krčma puna baba-devojaka priziva na ples uz pomoć potentne rakije "paukovače", ili autoritativni duh babe naše dve junakinje koja se neće upokojiti sve dok u selo ne privedu neko pravo muško. Takav zaplet, začinjen takvim idejama, zadeluje krajnje intrigantno i nabijeno potencijalnom simbolikom, kao da ćemo pratiti pravu avanturu, doživeti uzbuđenje sa likovima, a dobiti usput i neku vanvremensku poentu o—ko će li ga znati—borbi života protiv smrti u Srbiji?

Ali, nema ni govora o tome kad se, već na izlazu iz sela, osnovne dramaturške niti pokidaju pred naletom agresivnog spektakla; Stojanovićeva apoteoza heroinama kao da je ustupila mesto nečem tako muškom: kurčenju. Kada stil postane sam sebi supstanca, upravo Ognjenkini pozitivni atributi zatiru prostor staroj dobroj priči da se odvije, nudeći, namesto nje, ništa više od isprazne šećerne glazure. Osećao sam se kao da opet gledam 300, samo sa Spartankama.

Jer, šta vredi plejada dobrih glumica kad su im silne sporedne uloge mahom skice koje od njih iziskuju samo da dobro izgledaju u usporenom snimku, uglavljene u kompjuterske pozadine, ne baš sigurne kako treba izgovarati replike? Danijela Vranješ još i dobije priliku da se pokaže na početku, da bi ubrzo nestala zajedno sa iole opuštenijim ritmom, a podzaplet sa Nadom Šargin kao neljubljenom mladom dešava se kad film više ne haje da dođe do daha. Veliki povratak Olivere Katarine protraćen je na iritantnu neupokojenu babu koja Ognjenki i Maloj Boginji treba da pruži i motivaciju i dramu. Slična konfuzija smeta i vedetama, Katarini Radivojević i Sonji Kolačarić. Sestre isprva zavolimo kao likove, a onda gubimo svaki odnos prema njima dok ih gledamo kako se pretvaraju u fotomodele. Muškarci su još gore prošli: čuveni kaskader iz istorije Beograda fikcijom nije obogaćen, već sveden na neobaveznu stripovsku rolu Nenada Jezdića, a samoproklamovani kralj "čarlstona" Arsenije (Stefan Kapičić) zamišljen je kao fićfirić iz starinske komedije, ali stvarno ne vidim kako postaje tragični bazlurmanovski ljubavnik kakvim ga poslednji minuti prikazuju. Valjda zato što dobro puši tompus.

Zbog svega toga, stalno dobijamo vrhove nekakve strasne ljubavne priče—oličene u velelepnim, pompeznim sekvencama—ali ne i dramaturški uspon do njih. Umebajašijeva muzika je prelepa, ali naglašava emociju koja ničim nije izvojevana. Gde je ta uzavrela žudnja za životom koju scena "milovanja" u mrtvačkim kolima navodno kruniše? Da li nam je iole stalo ko će biti pobednik kad se zavađene ratnice popnu na sto da suku kandže, gaze čaše i čupaju kose? Kad se, kako i zašto, baba Boginja predomislila oko svoje kletve, i šta je sa talentom njenih narikača? Kad krene poslednji tango u "minogradu", i reditelja i mene više zanima koliko dobro izgledaju eksplozije nego par koji tu može da zagine, a završni kadrovi na kompjuterom okupanoj palati "Albanija" predstavljaju neki strašno tužni epilog... nekog drugog filma.

I tvorci serije Lost skloni su lickanju proizvoda do savršenstva (o nečuvenom hajpovanju da ne govorimo), ali, sudeći po toliko očekivanoj epizodi 4.01, uprkos gomili začudnih detalja, neodgovorenih pitanja i mitološkog naboja njihovih protagonista, oni paze, više nego ikad ranije, da ne izgube iz vida likove koje znamo i volimo, održavajući čeličnu disciplinu pripovedanja i dramu na tački ključanja, a mene na njihovoj strani u štrajku protiv studija. Štagod da su bile ideja, tema, i priča Čarlstona za Ognjenku, raspršile su se u sredstvima kojima je trebalo izvesti ih na videlo, u besomučnim piruetama krana, zanosnim pogledima, prečestim elipsama, i CGI-leptirićima. Tako nešto nas neće suštinski uvesti u Evropu, niti podići ovdašnje standarde. Sve mi se čini da bi, kao knjiga, priča o mukotrpnom radu na ostvarenju nečijeg sna bila zanimljivija od samog filma. Iz čega sledi konačno, mučno pitanje oko smisla njegovog postojanja:

Za čije (mrtve) babe zdravlje?