Mediji na Zapadnom Balkanu u prošlosti i danas

Ukoliko se to desilo u vojsci, mogli ste da zaglavite nekoliko godina, dok biste kao student – autor dobili mesec dana zatvora. Postojala je, takođe, razlika između tadašnjih jugoslovenskih republika.

U jednom periodu je najliberalnije bilo u Sloveniji i Srbiji, a “najtvrđe” u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Vojvodini. Republičke razlike i konfrontacije omogućavale su, u pojedinim periodima, da možete da napišete nešto protiv sopstvenog (lokalnog) rukovodstva u drugoj republici.

Na taj način je pokrenuta i najveća finansijska afera sa političkom pozadinom, naravno, kada je u Beogradu objavljena serija članaka o finansijskim malverzacijama u jednom regionu Bosne i Hercegovine.

Postojanje državne kontrole i cenzura na neki način brišu sećanje na načine na koje su novinari u to vreme uspevali da pošalju poruke i obelodane informacije koje nisu pogodovale tadašnjoj vlasti.

Potreba da se piše o stvarnosti, da se piše istinito i angažovano, uvek je postojala. Bilo je, naravno, nekoliko tabu tema poput lika neumrlog vođe – Josipa Broza Tita i stanja u vojsci, o kojima se nije moglo kritički pisati, osim u formi alegorijskih satira, pa i tada, uz veliki rizik.

O ostalom se moglo pisati uz dužnu meru opreza da se nikada ne upletu nedodirljive veličine i ideološke vrednosti. Govorimo naravno, o ketmanu koji je, izgleda, potpuno zaboravljen. (Ketman bi, svakako, preživeo kao pojam da je sprovedena lustracija). Sve ovo je važno da se istakne jer nije istina da se u vreme jednoumlja nije moglo o mnogo toga pisati, i to veoma kritički.

Sve je, ipak, zavisilo od hrabrosti i sposobnosti novinara i urednika.

Danas, kada više ne postoji “verbalni delikt”, a mediji su i u Ustavu slobodni, očekivali bismo da je carstvo slobode ušlo na velika vrata i na prostor Zapadnog Balkana.

Nažalost, nije tako. Umesto slobode, dobili smo tržište. Umesto jednopartijskog sistema, dobili smo višepartijski. Demokratija i tržište, međutim, bez snažnih i nezavisnih institucija kao što su pravosuđe, bez transparentnosti vlasništva, efikasnog zakona protiv monopola, bez kontrole finansiranja stranaka, kao i delotvorne poreske kontrole, postaje prava mora za sve novinare i ljude iz medija koji su se borili za slobodu i nezavisnost medija.

Suočeni smo sa nekoliko vrsta pritisaka koji u velikom broju slučajeva deluju efikasnije od stare državne cenzure. Kao prvo – tu je zakonska mogućnost da se mediji i novinari proganjaju zbog svake kritičke reči pod firmom klevete.

Zatim, tu je finansijski pritisak moćnih oglašivača i agencija koje su često veoma bliske političkim strankama, najzad, tu su direktne pretnje o životnoj opasnosti koje vrebaju pojedine novinare i medije kada pokrenu neku temu koja zadire u finansijske interese kako lokalnih tako i nacionalnih moćnika.

O tomer koliko se ovi mehanizmi pritiska čuvaju i kako ih je teško slomiti svedoči i nedavno usvojena Medijska strategija. Osim deklarativnih odredaba o tome da Srbija poštuje i jemči slobodu mišljenja i izražavanja i slobodu medija, da prihvata najviše međunarodne standarde u toj oblasti, nijednom konkretnom rečju ili predloženom merom, Strategija se ne osvrće na problem narastajućeg broja sudskih postupaka protiv medija i novinara.

Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila je 2008. godine Rezoluciju br. 1636 o indikatorima za medije u demokratskom društvu, gde je prvi predviđeni indikator koji ukazuje na nedostatke u propisima i praksi - veliki broj sudskih postupaka koji se tiču slobode izražavanja. Ne postoji zvanična statistika, ali je nesumnjivo da je danas ovih predmeta više nego ikada ranije.

U slučaju B92 je to posebno tako. Što je najgore, iako je Srbija ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i iako je Ustavom predviđeno da su sudovi dužni da u slučajevima koji se tiču ljudskih prava sude u skladu sa praksom nadležnih međunarodnih institucija, pa tako i u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, u primeni člana 10 Evropske konvencije, presude koje srpski sudovi donose daleko su od te prakse.

Samo u B92 i samo u poslednjih nekoliko meseci imali smo presude, neke prvostepene, neke već i potvrđene na drugom stepenu, koje drastično odstupaju i od domaćih propisa i od te prakse. Osuđeni smo da smo oklevetali ljude koji se pominju u dokumentu državnog organa, zato što smo prikazali na televiziji taj dokument (slučaj policijskog dokumenta o istrazi slučaja Šarić, koji se video u „Reakciji“).

Po srpskim sudovima, jedini dokument državnog organa koji možete bez straha da objavite jeste zvanično saopštenje za medije koje je taj organ izdao. Osuđeni smo zbog navoda iz drugog medija, koji je voditeljka emisije na radiju pročitala predsednici Skupštine i zatražila njen komentar.

Pri tome se navod odnosio na zapošljavanje partijskih kadrova u javnim preduzećima kojima rukovode stranačke kolege predsednice Skupštine (tužba žene Franka Simatovića zbog „Kažiprsta“ koji je vodila Suzana Trninić).

Imamo važnog svedoka zloupotreba u postupcima privatizacija, čiji svaki intervju ili izjava koju objavimo, rezultira milionskim tužbama, sa očiglednim ciljem da nam se onemogući ne samo da objavljujemo njegove izjave koje su relevantne, nego i da uopšte istražujemo zloupotrebe u privatizacijama (onaj čije se ime ne pominje, tužbe Beka i Tijanića). Država ništa ne radi na edukaciji sudija.

Ono što je, međutim, još gore, jeste odsustvo svesti političkih elita o potrebi da se aktivno deluje na stvaranju povoljnog okruženja za rad medija, povoljnog okruženja za uključivanje u javnu debatu o stvarima od opšteg interesa, povoljnog okruženja za iznošenje mišljenja.

Naprotiv, nesrećnim izmenama Zakona o javnom informisanju, pooštravanjem kazni predviđenih tim zakonom, makar te izmene kasnije bile proglašene neustavnim, i potenciranjem teze da je najveći problem naše medijske scene odsustvo odgovornosti za javnu reč (ovo je, na primer, Bradić uporno tvrdio dok je bio ministar), upravo je kreirana atmosfera straha koja je pogodovala jačanju autocenzure.

Drugi problem, finansijski pritisak moćnih oglašivača i agencija na medije, medijska strategija apsolutno ne prepoznaje. Svaki pomen negativnog uticaja koji vertikalna integracija može da ima na medije ili monopola na tržištima bilo distribucije medijskih sadržaja, bilo na tržištu oglašavanja, i mere kojima bi se na to uticalo, a što su sve medijska udruženja predlagala, obrisan je iz konačnog teksta strategije.

U tom konačnom tekstu ostala je samo jedna rečenica u kojoj piše da će se problemima konkurencije u medijskom sektoru baviti Komisija za zaštitu konkurencije. Tu ništa ne bi bilo sporno da se ta komisija, koja formalno postoji već 5 ili 6 godina, i koja je i do sada bila nadležna za pitanja konkurencije u društvu, tim pitanjima uopšte nije bavila.

Mi za sve ovo vreme nismo dobili makar jednu malu sektorsku analizu, bilo medijskog sektora, bilo sektora oglašavanja. Nemamo nikakve garancije da će se to promeniti.

Finansijska moć velikih vertikalno integrisanih kompanija i velikih oglašivača koju novinari i mediji neposredno osećaju, kao i svest o tome da Komisija za zaštitu konkurencije ništa ne preduzima povodom postupaka kojima te kompanije i oglašivači narušavaju konkurenciju, činjenica da su te kompanije i oglašivači i inače bliski centrima političke moći, predstavlja dodatni faktor autocenzure i konformističkog govora u medijima.

Na kraju, direktne pretnje novinarima dovode samo do toga da se novinari stavljaju pod policijsku zaštitu, koja u nekim slučajevima traje i godinama. Pri tome, ništa se ne preduzima da bi uzroci koji su doveli do ugroženosti bili otklonjeni.

Zaštita se na taj način, umesto privremene mere koja treba da garantuje bezbednost novinara u jednom kraćem vremenskom periodu, dok se država ne obračuna sa onima koji predstavljaju opasnost i dok ih ne izvede pred lice pravde, odnosno dok se ne deluje na uzrok ugroženosti, pretvara u jedinu meru, a ugroženi novinari bivaju doduše bezbedni, ali umnogome ograničeni u svom radu i kretanju, onemogućeni da se sastaju sa izvorima, praktično samo ograničeno slobodni. Istovremeno, čak i kada se pokreću postupci protiv onih koji im prete, kazne koje se izriču su gotovo simbolične.

Nije nikakvo čudo da u takvoj situaciji autocenzura postaje način na koji se novinari i njihovi urednici uče preživljavanju. Nekada ketman, danas autocenzura – teško je videti neku bitniju razliku. Jedino u tome što više nema zatvorske kazne.

Možda je ponovo došlo vreme da uzajamno počnemo da “prozivamo” vešte junake naše tranzicije. Možda će nas to bolje zaštititi. Premda, u vladavini prava, sasvim je moguće da “junaci” potraže zaštitu u krilu pravosuđa susednih zemalja. Oni svakako imaju dovoljno sredstava za to.