Ponovno sređivanje balkanskog haosa

Predsednik Obama je nedavno rekao o Iraku, “Ono što nećemo dopustiti jeste da nam težnja za savršenstvom stoji na putu ostvarljivih ciljeva.” Bio bi veliki korak napred kada bi se isti ovakav pristup primenio na Bosnu i Kosovo. U obe ove zemlje, postali smo zarobljeni u političke “kutije” koje nas sprečavaju da postignemo stabilnost ili dugoročna rešenja, uprkos velikim investicijama u osoblje i resurse gotovo dve decenije unazad. To je stoga što uporno insistiramo na tome da je moguće, uz dovoljno pritisaka i ohrabrenja, uspostaviti potpuno funkcionalno multietničko društvo u Bosni i na Kosovu, bez promene granica. A mi smo dosledno ignorisali sve dokaze koji govore nasuprot tome, i označavali opstrukcionistima sve one koji su otvoreno govorili o alternativnim prilazima. Realnost je da nikakva količina pretnji i izazova, uključujući i brzo učlanjenje u Evropsku uniju ili NATO, neće ubediti bosanske Srbe da ustupe značajan deo svojih prava i privilegija koje imaju po Dejtonskom sporazumu centralnoj vladi, kao što pokušavaju da isposluju bosanski muslimani (Bošnjaci) i međunarodna zajednica. Bosanski Srbi su odlučni da imaju punu kontrolu nad sopstvenom sudbinom, i boje se da će, ukoliko nastave da prebacuju nadležnosti na centralnu vladu, brojniji Bošnjaci na kraju preuzeti kontrolu. Krajnji rezultat je nastavak tenzija između dva bosanska entiteta, nefunkcionalna država, i izgledi da će se zapadni političari – poput potpredsednika Džoa Bajdena tokom nedavne posete - još mnogo godina truditi da isprave ovu „krivu Drinu“ (da odreše ovu vezanu vreću). Znam o čemu govorim: već više od 15 godina, ja sam jedan od tih. Konačno sam shvatio da je istorijsko iskustvo u ovom regionu usadilo potpuno drugačiji način razmišljanja kod ovih naroda u odnosu na naš. Mi stalno očekujemo da ljudi na Balkanu misle i rade isto što i mi: to se neće dogoditi. Na Kosovu, realnost je da je veći deo Srba već otišao i da se neće vratiti. Mnogi od onih koji su još uvek tu, čvrsto veruju da mogu da ignorišu centralnu vladu nezavisnog Kosova i da nastave da se okreću Srbiji za političku i finansijsku podršku. Oni Srbi koji žive na severu od reke Ibar naročito se ponašaju kao da, u stvari, žive u Srbiji. Predsednik Boris Tadić i njegova umerena vlada su u zamci i moraju da podržavaju kosovske Srbe da bi sprečili nacionalističke sukobe dok se trude da se približe EU. Ove kontradikcije postaju svakim danom sve očiglednije. Ali ne leži u tome najveća opasnost. Do sada, kosovski Albanci su bili strpljivi povodom odbijanja kosovskih Srba da priznaju nezavisnost nekadašnje srpske pokrajine, prepuštajući međunarodnoj zajednici da reši ovaj problem. Ali sada već opozicioni političari kosovskih Albanaca počinju da kritikuju vladu Kosova zbog pasivnosti po ovom pitanju. Ova frustracija će rasti, vodeći do daljeg pogoršanja odnosa između Kosova, Srbije i međunarodne zajednice, i to će dovesti do povećanja nasilja nad kosovskim Srbima. I na Kosovu i u Bosni, moramo da razmotrimo drugačija rešenja — ona koja nam se možda neće svideti i koja će prouzrokovati nove komplikacije, ali koja će biti zaista ... ostvarljiva. Ovo je jedini način da međunarodna zajednica okonča svoju misiju na Balkanu. Na Kosovu, ovo bi verovatno značilo neku vrstu podele između Albanaca i Srba, uz zajedničko priznavanje nezavisnosti, garancije svih prava za manjine i čitav niz olakšica (ustupaka) od strane EU. Bosna je mnogo komplikovanija. Tamo bi rešenje verovatno uključivalo oblikovanje drugačijih odnosa unutar Bosne i dozvoljavanje Republici Srpskoj, srpskom delu podeljene zemlje, da održi referendum o nezavisnosti. Ovo bi moralo da uključuje i čitav niz garancija o budućim odnosima, i mora da se napravi ceo paket kojim će rukovoditi i koji će primeniti međunarodna zajednica. U oba slučaja, mora da se pokaže dobra volja i spremnost da se upotrebi i vojna sila u cilju sprečavanja nasilja u toku sprovođenja ovih procesa. Postoji još jedan razlog za proširenje naših vidika (promenu mišljenja). Mi se na zapadu ponašamo kao da mi kontrolišemo ovaj region. To nije tačno, što se i pokazalo tokom izbijanja sukoba 1990-91. u bivšoj Jugoslaviji i kada je došlo do jačanja Oslobodilačke vojske Kosova 1997-98. godine. Činjenica je da i u Bosni i na Kosovu, nezavisne lokalne snage mogu da uzmu stvari u svoje ruke, i da za veoma kratko vreme obnove neprijateljstva koja bi bilo teško zaustaviti. I mi jednostavno ne smemo da priuštimo sebi da se još više uplićemo u balkanska pitanja. Kao kod alkoholičara čiji je prvi korak izlečenja samo priznanje da ima problem, mi moramo da prihvatimo činjenicu da trenutna politika nije održiva. Tek tada možemo da počnemo da razmišljamo o konstruktivnim rešenjima koja bi mogla doneti trajni mir u regionu. OP-ED Contributor William Montgomery je bivši ambasador SAD u Bugarskoj, Hrvatskoj i Srbiji/Crnoj Gori i nekadašnji specijalni savetnik predsednika Bosne.