Beko: Vučić je najskuplja srpska investicija

Predstavljajući rezultate borbe protiv korupcije Aleksandar Vučić je rekao da su razrešene sve 24 sporne privatizacije iz izveštaja Verice Barać i da još jedino ne može da kaže da li ste u njih umešani vi, Đurić i Dinkić. Da li vas je to iznenadilo, da li ste od njega očekivali drugačiji odgovor, posebno što je na istoj konferenciji istakao nevinost Mirka Cvetkovića ili Aleksandra Vlahovića?

Očekivao sam drugačiji odgovor! Očekivao sam da će javno biti saopšteno da sam u privatizaciji Novosti, Luke i C marketa poslovao u skladu sa zakonom... Mada, svestan sam koliko bi to bilo politički nepopularno zbog predstojećih izbora. Oko Luke je istraga završena, to je poznato. Iz podnetih krivičnih prijava se zaključuje da sam poštovao zakon. Uostalom, Luka je bila prvi slučaj među 24 "sporne" privatizacije koji je ispitivan, tri puta sam davao izjavu, ukupno negde oko 14 sati. U jednom trenutku sam napravio neki komentar tokom davanja izjave, na koji je policijski inspektor uzvratio da krivična prijava Verice Barać nije stručno sastavljena i više liči na politički pamflet.

To vam je rekao policijac?

Da, citiram njegove reči. To je bilo u prisustvu zamenika tužioca i pet drugih policijskih inspektora. U slučaju Novosti saslušano je 126 ljudi do danas, i uzeta je obimna dokumentacija. U ovom predmetu još nisam dao izjavu. Pošto su sve akcije Novosti kojima raspolažem kupljene od malih akcionara isključivo preko berze, dok država svoje akcije nije prodala, i pogrešila je, ne vidim nijedan sporan detalj kojim je ovaj posao kompromitovan.
A C market je posebna priča... Mislim da se još uvek procenjuje kako da se postave prema Koštunici. Dakle, politička stvar. Centralno pitanje je šta smo radili kod njega na sastanku i da li nas je tom prilikom upozorio na razumno ponašanje, kako mi prisutni tvrdimo, ili je u njegovom kabinetu napravljen neki dogovor kojim smo, navodno, Mišković i ja podržani, kako bi neki voleli to da vide.
No, kako god, dve stvari su sasvim sigurne, prvo - da nam država nije prodala svoje akcije, što će pre reći da navodni dogovor nije uspeo, i drugo - akcije smo kupili u postupku ponude za preuzimanje, gde nema prostora za manipulaciju niti državnu intervenciju. To je krajnje jednostavno utvrditi. A sada ja imam pitanje, ako dozvolite. Sve i da smo od Koštunice dobili podršku u njegovom kabinetu, šta tu nije u redu, kad je kupovina akcija obavljena po zakonu? Šta je uloga vlade, premijera, ministara.... da budu nemi posmatraci događaja? Evnusi. Po čemu je onda dopušteno da se Dačić sastaje s Donaldom Trampom i nudi mu konkretne projekte u Srbiji, ili Vučićevi dogovori sa šeicima, hotel na Kopaoniku, Beograd na vodi i tako dalje. O čemu je reč? Dupli standardi, politika? Ili, možda, u Srbiji je podrška dopuštena samo strancima? Kad je srpski poslovni ljudi dobiju, onda je reč o kriminalu i korupciji. Srbija postaje zemlja rezervisana samo za Srbe-radnike, potrošačka radna snaga.

Slučaj Luke tako ispada jedan od retkih gde nije procesuiran i sam vlasnik. A uhapšen je čak i jedan ministar... Kako to tumačite?

Krivična prijava tereti Bubala i ostale za nemar u procesu odlučivanja prilikom prodaje državnog paketa akcija.... da nisu adekvatno sagledali vrednost tog paketa i da su ga dali jeftino. Pošto je postupak pred sudom u toku, ne znam koliko sebi mogu da dozvolim da komentarišem... Možda samo ovo, postupak je bio javan i trajao je 21 dan, koliko je naša ponuda bila javno otvorena. Niko, ponavljam - niko, nije ponudio više od nas. Niko se čak nije uključio kao drugi ponuđač. Zakon utvrđuje da je jedina tržišna cena ona koja se realizuje u trgovanju otvorenom za konkurenciju. To je cena koju smo mi platili, to je cena iz zakona. Nema druge. Ostaje potpuno nejasno kako će procena koju je policija naručila od svog veštaka moći da se uzme kao referentna "tržišna" cena. Mi se to vraćamo u dogovornu ekonomiju?!
Kako tumačite da su baš za kraj ostavljeni slučajevi C market i Novosti? Jesu li to toliko kompleksni slučajevi ili ste vi i dalje toliko moćan čovek u Srbiji?
Mislim da je naivno verovati u političku moć bilo kog pojedinca koji se ovde bavi biznisom. Ako imam toliku moć, zasto je efikasnije ne koristim? Srbija se u tom smislu promenila, nešto kao Rusija, samo traljavo. U Jeljcinovo vreme radilo se svašta, korupcija je cvetala, a u Putinovo je država preuzela vodeću ulogu, i Putin postao centralna ličnost. To se desilo i ovde. Desila nam se tranzicija autoriteta koji je potpuno koncentrisan na strani države. Tako da kad se priča o nekoj korupciji, pre može da se priča o reketu države.
Hapšenje Miškovića, kao najbogatijeg, ali i drugih, pokazalo je koliko je njegov direktni autoritet u suštini mali, pošto nijedan političar koji je s njim bio blizak nije ustao u njegovu odbranu. Ni reč.

Kad se desila putinizacija? Da li je Tadić Jeljcin, a Vučić Putin?

Ne, Boris Tadić je Putin u pokušaju, iako ta poređenja naravno nisu potpuno adekvatna. Ali, Tadić je to prvi uradio. U jednom delu je bio u pravu. Inicijalno je hteo da povuče ostriju crtu između politike i biznisa, političkih stranaka i privatnih kompanijskih interesa. To je bilo i u našem interesu. U mom ličnom interesu. Razrada te ideje u praksi otišla je u pogrešnom smeru.'Građanin Toma Nikolić bi me posetio da mi se nešto desi, predsednik Tomislav Nikolić me ne bi posetio, iako bi mi u ime starog prijateljstva, da se malo našalim, posthumno dodelio neko odlikovanje'
'Ne plašim se Vučića kad je u pravu, ali Vučića treba svi da se plaše kad nije u pravu. Iznenadio me je beskompromisnošću odluke da preuzme apsolutnu vlast'

Na šta tačno mislite?

Vi znate koliko košta jedna izborna kampanja. Odnosno ne znate, ako verujete stranačkim izveštajima. I koliko košta tekući život stranke na vlasti. Reč je o milionima evra. U jednom dobrom delu ti troškovi se finansiraju iz keša! Tadić je nakon izbora i formiranja vlade izašao frustriran jer je shvatio da nema finansijsku autonomiju i da ne kontroliše medije. U relativno kratkom roku nakon toga, otpočeo je proces stvaranja stranačkih, žutih kompanija, žutog kartela, kako ga je Vučelić nazvao. To je bio čitav niz privatnih kompanija iz različitih oblasti, kojima je naguravan posao iz svih pravaca, najčešće državnih, a njihov "galofak" rast podržan je obezbeđivanjem kredita tim firmama, preko banaka pod stranačkom kontrolom. Te firme su ekspresno rasle na tržištu koje je tresla ekonomska kriza i gušile one druge, koje nisu bile u tom stranačkom sistemu.
Stvar je postala još gora kad je došlo do dualizma vlasti i sukoba oko liderstva u DS između Tadića i Đilasa. Poslovni sistem demokrata je počeo da se duplira, tako da je svako krilo počelo privredno da se "oprema".
Na koje firme mislite? Sami kažete da ne smemo da govorimo paušalno...
Hoćete imena? Napravljena je najmoćnija medijska grupa na nivou Đilasa, i druga na nivou Tadića. One su višestruko uvećale svoje prihode i praktično podelile ukupno marketinško tržište, tako da su male, samostalne agencije morale da rade preko njih. Pa građevinska industrija. Na jednoj strani niče Inter kop, višestruko raste svake godine, pogledajte statistiku iz završnih računa, koji su javno dostupni, a na drugoj MB. Tadićevi dižu Farmakom, a Đilas PKB, koji je zbog gubitka vlasti ostao nezavršen projekat.
Nakon promene vlasti došlo je do kolapsa tih stranačkih giganata, s višestruko lošim posledicama za sve nas. Iskreno govoreći, bolje bi bilo da su te firme uspele tržišno da se osamostale, ovako je njihov problem u socijalnoj sferi, prema zaposlenima i zbog dugova komercijalnim bankama postao opasan za ukupni sistem. Mislim da je više puta objavljivano da je samo dug Farmakoma veći od 350 miliona evra. Sad ispada da su se profiti stranački privatizovali, a gubici će se socijalizovati. Žuti kartel, dobro kaže Vučelić.

Gde ste vi tu bili?

Na marginama. Odavno izražavam svoj stav da ne želim da učestvujem u političkom životu. Želim distancu od svih njih...

Ispada da ste naivni...

To vi kažete, ja to vidim drugačije. Vodio sam toliko velikih firmi, svojih, zajedničkih, državnih. Ja sam se ostvario u poslu. Radio sam u državnoj upravi, bio sam ministar tri puta, učestvovao sam u fantastičnim projektima, kao što je privatizacija Telekoma, koju je do danas teško zaseniti. Imam izvanrednu porodicu i uspešan brak. Čovek u mojim godinama treba da bude srećan s onim što ima i da svoju projekciju pravi s jedne strane ka deci, a s druge ka boljem ambijentu u kojem svi treba da živimo. Jer, danas moja deca nemaju gde da se vrate. Moj sin sledeće godine završava školovanje u Americi i izrazio je želju da se vrati ovde i nasloni na moje poslovne veze i sistem. Rekao sam mu da nema gde da se vrati. Gde da dođe? Da prolazi sa mnom ovu torturu? Da kao Miškovićev ili Nikezićev sin bude izložen javnom progonu? To nije život koji mu želim.

Pominjete Farmakom, a na listi najvećih poreskih dužnika Luka se nalazi na trećem mestu. Kako to objašnjavate?

Od kada je Luka dužna? Jeste li primetili da se dug uvećava iz meseca u mesec, ne samo zbog pripisa kamate, već značajnije. Luka je počela da bude dužna odmah nakon što je utvrđeno da nema elemenata moje krivice u privatizaciji Luke, praktično od prošle godine. Radne grupe koje rade na ispitivanju 24 sporne privatizacije proširile su svoj angažman u mom slučaju izvan okvira privatizacije i na poslovanje Luke nakon privatizacije. Tako je formirana posebna radna grupa za Luku za njeno tekuće poslovanje. Ostalo mi je nejasno - zašto radna grupa ispituje redovno poslovanje jedne firme. Šta onda rade institucije koje su za to normalno formirane, u policiji, poreskoj upravi i tako dalje. Radne grupe su formirane s privremenim i oročenim mandatom, ali ne i u mom slučaju. Radna grupa je preuzela celokupnu lučku poslovnu dokumentaciju i nakon više meseci rada zapisnike s ispitivanja predala poreskoj upravi koja je počela sa svojom, kako oni to zovu - terenskom kontrolom. Do danas su doneli više poreskih rešenja, a očekujem i nova. Sve ukupno, više miliona evra. Možda i sedam miliona. Oporezuju nam čak i prenos prava korišćenja zemljišta, što po zakonu apsolutno ne može. Tu su konkretno doneli rešenje na 155 miliona dinara. Po kratkom postupku i bez dokaznog postupka, kako to zakon jasno nalaže, poslovne transakcije proglašavaju simulovanim i donose rešenja o naplati.

Otkud tolika mržnja prema vama?

Iz interesa. Ništa lično. Političkog. Nosim puno poena. Najviše, posle Miškovića. Mada, u poslednje vreme, kako se zahuktava državno/stranački projekat Beograd na vodi, moguće je da sam nepoželjan s lučkim projektom, Grad na vodi.

Kad je Tomislav Nikolić štrajkovao glađu, vi ste bili jedini biznismen koji ga je posetio. Da se vama nešto desi, šta mislite - ko bi bio prvi političar koji bi došao da vas poseti?

Građanin Toma Nikolić bi me posetio, predsednik Tomislav Nikolić me ne bi posetio. Mislim da je nešto slično i sam rekao, u širem smislu, ne baš za mene. Ostaje mi dakle samo da se našalim da bi mi verovatno posthumno dodelio neko odlikovanje, u ime starog prijateljstva.

Vučić?

Vučić me ne bi posetio ako sam bolestan, a ako bih bio u nekoj terminalnoj fazi, onda bi me posetio, ali bi obezbedio da mediji to ne evidentiraju.

Hrvatski novinar Darko Hudelist napisao je da vas je upoznao kod Aleksandra Vučića u stanu. Da mu je tada Vučić rekao da ste izuzetno inteligentan i opasan čovek. U kakvim ste danas odnosima s Vučićem? Da li vas je iznenadio u nečemu? I u čemu?

Ja nisam opasan po Vučića, ali bi on mogao da bude opasan po mene. Ne plašim se Vučića kad je u pravu, ali Vučića treba svi da se plaše kad nije u pravu. Iznenadio me je beskompromisnošću odluke da preuzme apsolutnu vlast. I iznenađenje je utoliko veće što smatram da je Vučić jedan od najtalentovanijih ili verovatno najtalentovaniji čovek na srpskoj političkoj sceni. Čudim se kako ne prihvata meru kao još jedan bitan elemenat politike. Odluka da uzmete apsolutnu vlast je pretežak zadatak za svakog političara. U politici je na ovom prostoru važnije da dugo trajete, nego da se toliko udaljite od drugih na lestvici apsolutne vlasti. Zato, ako bih imao nešto javno da mu poručim, to bi bilo da prekine da uvećeva svoju političku moć. Ona je već dovoljno velika. I da je pretvori u jednu novu dinamiku, čime će sigurno postati manje popularan, ali će doprineti onome što je suština politike - da nam ponudi ekonomski boljitak. Tako će jednog dana kad izgubi vlast, ostati kvalifikovan da se na nju vrati, a ne da doživi uobičajenu sudbinu srpskih vladara koji kad odu, odu zauvek. I svi završavaju na loš način, poniženi. Recite mi ime bivšeg političara kome je Srbija zahvalna.

Šta mislite da treba da uradi kako bi to promenio?

Vučić ima veliko političko iskustvo iza sebe, moji saveti mu nisu potrebni. Po ovoj temi mogu samo da primetim nešto... vlast u Srbiji je binarni kod. Između 100 posto vlasti i 0 posto vlasti, nema postepenog pada. Imaš sve ili ništa. Milošević je imao apsolutnu vlast, a onda je izgubio na predsedničkim izborima. To je lančano dovelo do totalnog gubitka vlasti, iako je imao republičku vladu, gde je suštinski bila koncentrisana sva vlast, a ti izbori nisu bili raspisani. Tadić isto. Setite se koliko je bio moćan, hodao je po vodi. Izgubio je sve nakon izgubljenih predsedničkih izbora, sve, uključujući i stranku. Dakle, najmanji gubitak uvod je u totalni gubitak. To prokletstvo binarnosti, taj navijački cunami, sve ili ništa, konačno treba dovesti u neku umereniju ravnotežu. Ono što je cena takve ravnoteže jeste odricanje od apsolutne vlasti.

Da li su najavljeni izbori opasnost za njega?

Odgovoriću vam parafrazirajući jednu istorijsku rečenicu... Ovi izbori za njega nisu opasni. Ovi izbori su za njega apsolutno opasni.

Sta hoćete da kažete?

Nije reč samo o izborima, nego o ukupnoj situaciji, političkoj i ekonomskoj. Ispred nas su dve privremene političke opcije, i nijedna ekonomska. Prva politička opcija je da se republički izbori neće desiti u martovskom terminu. Privremeni karakter te vlade u kojoj odnos političkih snaga nije uravnotežen između koalicionih partnera i lidera, kao i njenu ekonomsku impotenciju, ne treba posebno da objašnjavam. Taj sukob se sve teže kontroliše. Ako se republički izbori dese, verujem da će Vučić trijumfovati. Verovatno će preskočiti liniju apsolutne vlasti, 126+ poslanika u parlamentu. Da bi to ostvario, moraće da napadne socijaliste. Mislim da ni takav rezultat neće biti dovoljan Vučiću. Poznajući ga, mislim da će ići prema formiranju velike koalicije, najmanje dvotrećinske, kako bi se konačno političko rešenje o Kosovu (neka forma priznanja) donelo u velikom političkom i parlamentarnom konsenzusu. Ako sam ja u pravu, na istom mestu će se okupiti gotovo svi osim Koštunice. Problem obe varijante je što za ekonomiju nema mesta u tako zauzetom prostoru, a to je problem samo za Vučića. Javnost već svoja očekivanja projektuje prema njemu, a kraj ove godine, kao prvi mogući početak ozbiljnijih reformi pada predaleko. Kozmetičke promene, tu i tamo, neće ubediti javnost da su uvod u bolji život. Sporadično prisustvo Arapa, još manje.

Kažete Koštunica? Zar ne mislite da bi i na Kosovu mogao da nastane i konačan rascep s Tomislavom Nikolićem? Kako vi kao neko ko ih obojicu veoma dugo poznaje, vidite navodne priče o njihovom sukobu?

Dozvoliću sebi da nešto kažem o ovome samo zato što nisam ni Vučićev ni Nikolićev čovek od poverenja. Pa tako ne znam ništa od njih lično, što bi me obavezivalo da budem diskretniji. Dakle, moje lično mišljenje je da postoji razmimoilaženje između Vučića i Nikolića. Ono neće bitno uticati na političke događaje u ovom trenutku, jer Vučiću nije pametno da se javno suprotstavi Nikolićevom autoritetu, jer je on temelj stranke i predsednik države. Upravo Nikolićeva pobeda na predsedničkim izborima otvorila je prostor naprednjacima za preuzimanje vlasti u državi. Na drugoj strani, Nikolić neće sebi dozvoliti da javno uznemiri Vučićev autoritet, pošto je SNS željna vlasti, a Vučić je čovek koji može da je dovede na apsolutnu vlast. Vučić je pokretački dinamo te stranke.

Stranku vidite kao regulatora tog odnosa?

Kod nas su stranke profiterske, a ne ideološke organizacije. I to, nažalost, nije mimoišlo ni SNS. Broj migracija i masovno sticanje članstva jasan je pokazatelj. Takvu situaciju ste imali i kod drugih stranaka kad su dolazile na vlast. Od DS pa nadalje imate i novu praksu preseljenje svih partijskih funkcionera iz stranke u vlast. Taj refleks pokazuje kako ih samo vlast interesuje. Pogledajte kako se donose zakoni. Da li je neka stranka poslala zakon na svoj Glavni odbor da se utvrdi da li je u skladu s programom? Nije. Stranke postaju aktuelne samo na izborima. I u tom kontekstu Nikolić se neće odvažiti da uznemiri članstvo. Međutim, ako Vučić ubrzo iz prve ne ubaci u drugu brzinu, pući će motor. Prva brzina služi da se izvučete iz blata, ali put od Beograda do Brisela vozi se drugom, trećom, četvrtom i petom brzinom. Vučić predugo vergla u prvoj. Već godinu dana imamo jedno te isto. Političko pozicioniranje oko vlasti i zbog vlasti. U isto vreme, opozicija se ne bavi kritikom vlasti već kandidovanjem da i oni budu pridruženi vlasti. To je bolesna situacija, koja će na kraju da se pretvori u težak politički hendikep upravo najjačeg političkog čoveka. I zato sam zagovornik izbora, jer smatram da treba što pre da izađemo iz loših rešenje. Vučić je nedvosmisleno pokazao da ga taj posao interesuje, sada je vreme da identifikuje sebe kao reformatora. Neće biti dobro ako ispadne da smatra da je Srbiji dovoljno što joj je dao samog sebe.

I, šta mu vi predviđate?

Vučić je najskuplja srpska investicija u ovom trenutku. Srbija je njemu mnogo dala. Dala mu je ogromnu moć i ugled. I, konačno, mandat da je vodi. Da je menja. U Vučićevim rukama se nalaze ključevi izdrobljenog pravosudnog sistema, koji nema nezavisnost. Ljudska prava i slobode, sigurnost lične imovine, ekonomska sigurnost investitora, poredak, sve to što opisuje jedno demokratsko društvo svoju zaštitu treba da ima u nezavisnom pravosuđu. Pošto ono nije takvo, sve to nam konačno garantuje samo Vučić, gotovo lično. Kao što nam je to prethodno garantovao Boris Tadić, nakon što je ukinuo sudsku nezavisnost, kroz opštepoznati debakl reforme pravosudnog sistema. Kad bih imao božanski autoritet da u Srbiji nešto izmenim i učinim ga funkcionalnim, to bi bilo osamostaljivanje sudstva. Da nabrajam dalje... policija, tužilaštvo, javna preduzeća, mediji, recite mi šta nije pod AV kontrolom, kad za to ima vremena ili interesa. Takva akumulacija moći, s podaničkim raspoloženjem institucija, Vučića stvarno čini našom najvećom investicijom. Nadam se da će "investicija" početi da radi u našem interesu. Verujem da Vučić zna da je konačna mera njegovog uspeha merljiva. Ona neće biti opisana količinom straha svih nas od njega, niti brojem SNS poslanika u parlamentu, bliskošću koju će postići na ličnom planu s Amerikancima, šeicima i Nemcima. Naša mera očekivanja je jednostavna. Svakom prilikom kad se okrenemo unazad, da vidimo da živimo bolje nego pre. I malim koracima napred. To svi čekamo...

Kada on umesto toga kaže kako želi da promeni svest naroda, onda to više liči na Tadićevo da promeni genetski kod naroda. Da li je to moguće? Šta biste vi menjali u narodu, ili ipak mislite da političari pre vega treba da promene sebe?

Tadić je pričao o potrebi prekodiranja svesti kod naroda, ako se dobro sećam. Onako, mengeleovski. Mislim da je to, u Tadićevom slučaju, posledica površno pročitanih knjiga i samozadovoljnog osluškivanja topota svojih reči. Ništa gluplje dugo nisam čuo. U Vućićevom slučaju, to je refleksija njegove mesijanske naravi. On je kao čovek sklon apsolutnom autoritetu, svestan koliko smo se zaglibili na svakom sektoru, pa sad misli da treba sve odjednom da promenimo: i efikasnost sistema, i efikasnost preduzeća, i savest vlasti u smislu izvršavanja svojih obaveza i požrtvovanost. Konačno, ipak mislim da je mislio da menjamo navike. Promeniti svest naroda je besmislica, ali navike da. Ali kad bi direktno trebalo da odgovorim na njegovu rečenicu, rekao bih: „'Ajte vi, prvo vi političari na vlasti promenite svoju svest, to bi bilo najbolje. Počnite da ličite na Nemce, pa ćemo onda i mi, kad nam omogućite bolji život, biti kao Nemci." To bi bilo sjajno.

Jedan od „Nemaca" kojeg smo imali, bio je Zoran Đinđić. Vaš kolega Miodrag Kostić u Nedeljniku je uporedio Đinđića i Vučića. Kako vi kao čovek koji od Kostića bolje poznaje Vučića vidite tu sličnost?

S obzirom na moju situaciju, pametnije bi mi bilo da uložim neki dirljiv napor, poput Koleta, da se umilim Vučiću i uputim mu neki kompliment. Onda bih morao da kažem nešto više od Koleta, na primer, da je svako poređenje nedopustivo jer je Vučić jedinstven i fantastičan. Međutim, izgleda da imam lošu narav i radim protiv sebe, pa sam više sklon da nekome uputim poštovanje nego divljenje, a mislim da javne ličnosti zaslužuju divljenje tek na kraju jedne karijere u kojoj su zaslužili poštovanje. U Vučiću postoji potencijal.

Da li ste poštovali Đinđića?

Đinđića sam i poštovao i voleo, on mi je bio izuzetno blizak čovek, čiji gubitak i danas osećam. U državnom smislu, bez obzira na njegovu fantastičnu pamet, Đinđić je bio simpatični anarhista, koji je mogao da bude sjajan opozicionar. Da je preživeo, bio bi izvanredan korektor vlasti. Ali on nikad nije prihvatao državu s velikim D. Za njega je to bio bolid koji je mogao da se vozi kao ferari, levo-desno, da prati sve njegove brze ideje. Država je, ipak, ogroman brod koji kad hoćete da skrenete, ide vrlo polako.

Ali se tako sporo vozeći 2013. nađemo u rešenju za Kosovo koje je on tražio 2002. Šta je vaš stav o Kosovu?

Nisam bio blizu Đinđiću dok je bio na vlasti, mogu vam reći samo svoje mišljenje. Đinđićev stav o Kosovu je evoluirao. U početnoj fazi ga je smatrao političkom greškom prethodnih vlasti i verovao je u rešenje koje se može postići jednim dobrim dijalogom sa Zapadom. Onda je shvatio da je ono mnogo složenije, i na strani Zapada i na strani Srba. Za Srbe koji tamo ne žive, Kosovo, pored svega, predstavlja jedan mistični centar naše duhovnosti. Nije nam prisutan u svakodnevnom životu, ali postaje veoma važan ako je izložen nekoj pretnji. Kao ćirilica, samo važnije. Zapad već ima svoj interes. U ovom trenutku ne vidim da pitanje Kosova dovoljno kompleksno rešavamo. Tamo smo već mnogo gubili, prvo biološki, u natalitetu, pa institucionalno, zatim teritorijalno, na kraju ćemo ga izgubiti i ekonomski. Mi smo na Kosovu doživeli ceo rafal gubitaka, i to traje već decenijama. I nikako da zauzmemo relevantan politički stav u pogledu njegovog rešavanja. A mislim da to rešenje ne leži isključivo u političkoj sferi.

Mislite da možemo da ga povratimo ekonomski?

Svet se danas promenio. Države su se promenile i evoluirale, od nacionalnih država kakve su nekada bile postaju zajednice koje vezuju ekonomski interesi. Rusi danas ne zveckaju više nuklearnim raketama, osim kad se brane, već glavni argument imaju u svojim ekonomskim resursima. Na primer, puste gas, pa za njim. Tako su došli u Srbiju, pa ih odjednom evo u bankarstvu, evo ih u osiguranju, proširuju svoje interese. Hoće i Telekom i EPS. Mi od njih ništa ne učimo. Pravo rešenje za Kosovo je da se ponašamo kao Rusi. Ekonomski zainteresovano. Da iz jedne administrativno-sankcionističke faze pređemo u jednu sasvim drugu, ekspanzivno-ekonomsku. Mislim da na Kosovo treba da ulažemo. Da država investira i Kosovo poveže kvalitetnije putnom mrežom, da se gasifikuje, da ohrabri i subvencioniše privatna srpska ulaganja dole. Da dole podignemo kvalitet života, za sve. Da zapošljavamo i Srbe i Albance, bez predrasuda. I da sve to traje. Gubili smo ga 40 godina, vraćajmo ga isto toliko. Ali danas, kad bi neko od nas napravio preduzeće na Kosovu s Albancem, na naslovnim stranama svih novina bio bi napadnut kao najveći izdajnik. To je refleksija politike.

Na kraju će tabliodi ispasti krivi i za gubitak Kosova. I za uništenu ekonomiju. Nije valjda da se i vi plašite tabloida?

Srbiju ukopava nedostatak kritičke javnosti. Ona je ubijena podizanjem autoriteta tabloida. Započeo Tadić, nastavila današnja vlast. Primećujete li da u najdelikatnijem trenutku, kad ekonomski propadamo, kad ne znamo granice svoje države, kad imamo otvoren problem u Sandžaku, kad ne možemo da odbranimo ni jug Srbije, kad imamo krizu institucija, razvaljen pravosudni sistem, netransparentnu medijsku sliku, mi govorimo o svemu osim o tome. Pre svega o seksu na „Farmi".
Ko danas glasno govori? Da možda SANU nije kritična i inicijativna? Muk odatle. Zadovoljni su u svojoj tišini. Srbija im je dala status i oni su zadovoljni. Smatraju da su dovoljno učinili. Crkva nešto govori, ali mi se njen jezik baš uvek i ne dopada. I niko više. Da li čujete profesionalce, stručnjake, ugledne ljude? Ne. Zašto? Zato što se, kao i akademici, plaše da će njihove biografije osvanuti na naslovnim stranama najgorih tabloida. Da će i sami od "Šapića" postati "Gangule". Ta tabloidna javnost doći će i po Vučića sutra, kao što je došla i po Tadića, ukoliko ne počne da menja sistem i institucije. Eto, neka promena svesti počne od stvaranja kritičke javnosti.

Vidite li u svemu tome i svoju krivicu? Krivicu svoje generacije? Vi ste čovek koji je u medijima, u biznisu, u politici. Kako je sve to prošlo pred vas?

Sve treba da nas je sramota, i ja sebe tu ne izdvajam. Mi smo najgora generacija koja je ikad vodila Srbiju. Kad samo pomislim kakve su fantastične stvari uradile generacije pre nas, čemu su sve odolele i šta su uspele da naprave! I kad pomislim šta smo mi uradili. Kako smo sve upropastili, unakazili, i kako i dalje ne nalazimo rešenja... Tada zaključujem da smo mi najgora generacija. Mene je sramota. I sve treba da nas je sramota.

U čemu vidite uzroke takvog pada? Kako se to baš nama desilo? I vidite li rešenje?

Mi smo narod sklon idolatriji. Obožavamo svoje lidere kojima potpuno prepuštamo autoritet. Bolujemo od njihovih bolesti kao društvo, mi smo čista refleksija njihovog karaktera i njihovog angažmana. Nemamo sposobnost da se drugačije formatizujemo, tako da od lidera sve zavisi.
Zato i kažem: ako Vučić pominje Singapur kao dobar primer, onda neka ga i primeni, da vidimo prvi korak u tom pravcu. Dajte da počnemo da učestvujemo u nekoj većoj ideji, a taj će angažman zahtevati ukupnu mobilizaciju. Neće to on moći da uradi sam, neće moći da aktivira Beograd na vodi tako što će da se dogovori sa šeikom. Moraju svi da se mobilišu u Srbiji i da veruju u ono što rade.

Ali vi ste sami rekli sinu da se ne vraća iz Amerike? Kako da napredujemo ako su otišli svi koji vrede?

Slažem se. I dalje odlaze koji vrede. Mi smo biološki izmučen narod. Moje poverenje u sistem mora da bude zasnovano na nekim jasnim nagoveštajima da će se stvari menjati. I još sam spreman na neke žrtve, ali samo lično, ne i za decu. Dok god budem imao autoriteta sprečavaću njihov povratak, dok ne budem video da ovde mogu da budu dostojanstveni građani koji će moći da zasnuju kvalitetan život. U ovim godinama postao sam, dozvolite, ličan što se dece tiče. A mene je uhvatio generacijski jaz. Meni se ne ide odavde, ja bih da budem ovde.

Šta je istina o vašem navodnom sukobu s Miškovićem? Spekulisalo se da ste na saslušanju u policiji rekli za Miškovića da je vaše veliko razočaranje...

Nikad nisam izjavio da me je Mišković razočarao. To je Blic objavio jer ga je prevarila policija, pa sam im dostavio zapisnik sa saslušanja koji su sledećeg dana objavili. Precizno i tačno izjavio sam sledeće: da sam bio razočaran kad sam shvatio da je Mišković promenio svoje poslovne namere, i da je napustio zajednički poslovni poduhvat Luke Beograd, koji je trebalo da se nasloni na Deltin finansijski i stručni potencijal. Kad sam shvatio da će, pritom, Mišković realizovati svoje poslovne namere na projektu u kojem je stopostotni vlasnik, a to je pamučni kombinat u blizini Luke, zaključio sam da mi ne samo da više nismo partneri, nego smo konkurencija. Tada sam počeo sam da branim svoje poslovne interese na drugi način. Ali to nas nije posvađalo lično. Ni tada ni danas s Miškovićem nisam u svađi.

Da li je Mišković kriv? Kako vama izgleda optužnica?

Nisam video optužnicu, niti učestvovao na bilo kom sastanku na kojem se raspravljalo o strategiji njegove odbrane. To je za Miškovića najznačajnije pitanje u ovom trenutku, i svoje poverenje je zatvorio u najuži krug. S razlogom. Ali ću vas pitati nešto što me i samog začudilo. O Miškovićevom hapšenju tako se mnogo pisalo, a da li vi možete da mi kažete šta mu se tačno u optužnici stavlja na teret? Pitao sam ljude iz privrede, niko ne zna, pitao sam svoje najbliže prijatelje, niko opet ne zna. Kako objašnjavate kontroverzu između te dve krajnosti, da je to najubedljiviji događaj prošle godine, a da niko ne zna za šta je konkretno optužen?

Dobro, kako vama to izgleda?

Neka se time bavi Tužilaštvo. Ja bih kao običan građanin Srbije voleo da je država uvek u pravu. Ali da je sigurno u pravu. Konačno, takva država garancija je svima nama. Fenomen tog Miškovićevog slučaja, ipak, krajnje je zanimljiv. Pušten je uz najveću kauciju u istoriji pravosuđa. Svetskog. Uhapšen je njegov sin. U istražnom zatvoru je proveo šest meseci. Onda je Mišković očigledno zaključio da je za njega lično i njegovu ekonomsku budućnost ovo tako velika opasnost da je mobilisao sva finansijska sredstva da bi se branio. Angažovao je "perike", kako im se već kod nas rugaju i pored njih najopasniju američku lobističku grupu Podesta, gde je rođeni brat vlasnika - direktni savetnik Obame. To sve zabavlja našu javnost, a ja mislim da od ove tačke sve postaje neuporedivo ozbiljnije za Srbiju. I nema nikakve dileme da je država, ili Vučić, ko god, mnogo jači od Miškovića, ali je igra krajnje opasna. Angažman Miškovićevih "perika" je takav da može temeljno da poljulja perspektivu u toj međunarodnoj emancipaciji Srbije. To su ljudi velikog ugleda u svojim sredinama, gde bitno utiču na formiranje zvaničnih stavova.
Ono gde mislim da je Mišković kriv, pošto sam vam obećao da ću odgovoriti na svako vaše pitanje, jeste da je kao najveći privrednik Srbije i najbogatiji čovek regiona, propustio svoju istorijsku odgovornost da promeni svoju ulogu u društvu i nas ostale povuče. On je želeo da ostane politički partner svakoj novoj vlasti, umesto da jednom izađe iz politike i da i nama ostalima na taj način zatvori vrata. U tom smislu, Miškovićeva krivica je civilizacijska. Dodaću i ovo - ni među političarima, u njegovom slučaju, nema nevinih. Nadam se nekom obliku spuštanja tenzija, da cela stvar izgubi svoje detonatore i eksplozivnu ubojitost, neka ostane na sudu da to reši bez političke i međunarodne dramatizacije.

Svedoci smo da cela zemlja zavisi od šeika koji treba da uloži nekoliko stotina milona u Srbiju. Je l' neko pričao s vama o tome? Zar vi u klubu Privrednik nemate veće pare od toga? I gde još možete onda da ih uložite, osim Kosova?

Danas više niko ne raspolaže ozbiljnim parama u privatnom sektoru, osim par lepih izuzetaka. Pre ćete te milijarde naći u našim dugovima. Pogledajte debakl Beohemije i Interkomerca, prethodni debakl Interkopa, pre toga Farmakoma. Javna preduzeća generišu gubitke i država se neprekidno zadužuje kako bi pokrivala te gubitke, dok privatni sektor tone. Međutim, ono što je živahno u srpskom privatnom sektoru jeste fleksibilnost. Dajte malo podrške pa ćete videti kako raste. Setite se 2000. Srpski privatni privredni sektor je bio mali i finansijski neubedljiv. Slovenci su ovde dolazili s malim parama kao ogromni bogataši. Merkatoru je Đinđić dao zemljište besplatno, samo da bi ušli u investiciju, da bismo za tek par godina kasnije Mišković i ja pokušali da napadnemo Merkator. Mi smo potencijalno toliko narasli da smo mogli da preduzimamo ozbiljne korake u integraciji ekonomskog prostora bivše Jugoslavije. Dajte nam šansu, to je živahan sektor koji ima perspektivu.

Da li se taj dil krupnog biznisa i krupne vlasti odigrao jedino pod Koštunicom i kako gledate na to vreme? Da li je ipak vreme da javno kažete da je, na primer, od vas neko tražio da kupite Novosti kao otklon VAC-u?

Koštunica ništa nije inicirao u tom smislu, ali jeste bio naklonjen domaćim privrednicima u odnosu na strance, to je tačno. U vreme njegove vlasti desio se svetski investicioni bum, kad je je došlo do vrtoglave potražnje za svakojakim investiranjem, a banke su na tržište isporučivale neverovatne količine raspoloživih kredita. On je bio samo nemi svedok događaja i potpuno mu se bez razloga pripisuje odgovornost u tajkunizaciji Srbije, kako se to već kompromitujuće naziva. A može li to da se i ovako pogleda - da je nas, srpske privrednike, baš on načisto upropastio? Zaduživali smo se i kupovali, a sad propadamo. Druge države su pritekle u pomoć svojim privrednicima, naša vlast se ponaša potpuno suprotno.

Da li vam je on tražio da budete brana ka VAC-u?

Kako da budem brana od VAC-a, kada sam ba sa VAC-om napravio ugovor? To je jedna od tih mistifikacija. Čak je jedan član ugovora ograničavao VAC da preuzme Novosti pre okončanja izbora, upravo kako bih pobegao od Koštuničinog neraspoloženja kad shvati da mi je VAC partner.

Ko je onda danas vlasnik Novosti?

Doskora sam smatrao da je VAC, a danas ću vam reći da sam ja većinski vlasnik, s tim što mi je ograničeno upravljanje na 25 odsto. Pitanje na koje nemam odgovor jeste kome dugujem pare za kreditiranje te kupovine? Da li je to i dalje VAC ili je to Bogićević iz Farmakoma, kako pišu novine, ali on to pitanje ne pokreće. Zamislite, niko me ne zove oko duga od 20 miliona evra.

Kritikujete državu kako ne zna da upravlja. Kako ste vi u Novostima napravili toliki dug?

Dug Novosti je nasleđen. Moja kompanija je, kad smo preuzeli Novosti, napravila pravni i finansijski bilans. Imate ga na sajtu Novosti. U njima se jasno vidi da je taj dug nasleđena stvar. Novo rukovodstvo ga smanjuje, ali je on nažalost i dalje veliki jer nas država kamati zelenaškim kamatama.

Da li ste se pomirili s premijerom posle one oštre debate preko bloka na sajtu SPS?

To je pisao vaš kolega novinar i iz pisma se jasno vidi da on nije član SPS. Pored svega piše: "Beko je bio blizak s Miloševićem." Gde to može u SPS da bude problem? To je jedno nesrećno pismo koje je tako trapavo napisano da je u suštini najviše napadnut Vučić. Govori o tome da je Vučić nekredibilan i tako dalje, što je isprovociralo reakciju naprednjaka. Mislim da je Dačić posle duboko zažalio što je dozvolio da se u to upetlja. Inače, s Dačićem nisam u svađi. Videli smo se kod Bjelogrlića na rođendanu, nisam stekao utisak da postoji problem.

Kako vam danas deluje Ivica Dačić, s kojim ste bili partner iz devedesetih. Koliko vas je on iznenadio?

Ivica sazreva u okviru istog. Ivica može da trpi. To je pokazao kod Miloševića. Zamislite da ne budete na Miloševićevoj strani, a preuzmete mu stranku dok je još živ. On je vešt političar, ima visok stepen tolerancije, koja predstavlja i njegovo najveće ograničenje. Neće imati komfor na mestu premijera sve dok postoji ovako izražena neravnoteža odnosa snaga.

A šta mislite o povratku Borisa Tadića u politiku?

Sve što je Boris Tadić znao i umeo pokazao je na vlasti. A to se nalazi negde na relaciji između Ništa i Strašno. Nema dileme koliki je Đilasov doprinos demoliranju uticaja DS. Ja smatram da svi imamo pravo da se bavimo onim što se u strankama dešava, jer te stranke nisu privatne, već javna tekovina i pripadaju svima bez obzira što nismo njihovi članovi ili osnivači. Pa na kraju, one upravljaju našim životima, opredeljuju karakter države u kojoj živimo kad dođu na vlast. U tom smislu tužno je da DS može jedino da ponudi kao alternativu Đilasu - Borisa Tadića. Možda privremeno, ali od njega ne očekujem ništa više, i u to sam se uverio kad sam ga nedavno gledao u "Utisku nedelje". Svi drugi su pogrešili oko njega, i događaji koji su se dešavali desili su se izvan njega. Ni traga o osećanju odgovornosti ili bilo čega što bi pokazalo da je sazreo u nekim svojim uverenjima. Potpuno mi je jasno da je za njega vlast u DS najbolja opcija. Ali, nije za nas kojima je potrebna jaka opoziciona stranka kao regulator vlasti.

U čemu mislite da je najviše grešio Dragan Đilas? kako su njih dvojica moćnika tako brzo pali?

On je dokazao da je nesposoban političar. Teško je unakazio perspektive DS na ovim izborima. Kao gradonačelnik je doprineo kompromitaciji grada, nije učestvovao niti u jednom ozbiljnom poduhvatu koji bi menjao grad nabolje, nego je pravio čitavu seriju kompromisa kako bi učvrstio svoj politički položaj. Takođe je totalpopulista i to me ništa ne čudi. Danas je u situaciji da će biti prinuđen da brani svoju ličnu sigurnost i sigurnost svoje kompanije koja mu je vrlo bitna. Mislim da će na samom kraju, u tom smislu, pokušati da trguje nudeći stranku.

A Čeda Jovanović, imali ste mnogo vere u njega?

Čeda Jovanović je uz Vučića najtalentovaniji političar na našoj sceni. Nedostaje mu fokus, on je čovek policentričnih interesovanja. U isto vreme želi da bude i političar i privrednik, i da učestvuje u sportskom, društvenom i svakom drugom životu. Imate ga na svim geografskim meridijanima i u svim temama, on jednako dobro poznaje politiku, golf i vina, letovališta, zimovališta, marke. Kad bi se fokusirao i posvetio, mogao bi da dâ krupan doprinos srpskoj političkoj sceni, jer je odlučan. On i njegova porodica žive u rovu već godinama. On je hrabar čovek.

A šta pomislite kad čujete izjavu ministra Bačevića? Da li čovek koji ne razlikuje deset od deset hiljada milijardi može da vodi jedan takav resor? I da li sve to dovodi u pitanje staru priču o kadrovima SNS?

Ministar Bačević se po tome ne izdvaja od dobrog broja svojih kolega. On je samo pogrešan, na različit način od onih drugih pogrešnih u vladi. Nije samo reč o jezičkoj grešci nego o nerazumevanju veličina, nerazumevanju resursa kojim se bavite. Da mu je neko došao i rekao: "Gospodine Bačeviću, imate milion evra platu", ja sam siguran da bi on znao da nešto nije u redu. Da uđe u radnju i da mu neko kaže da hleb košta hiljadu puta više, znao bi da nešto nije u redu. Kad ste ministar, morate da imate jasnu predstavu o resursima kojima upravljate i ne možete da napravite grešku između deset i deset hiljada milijardi. I mi se onda pitamo zašto nemamo projekte? Ko je kriv što za kredit koji nam daju Arapi, sto miliona za poljoprivredu, konstatujemo da nemamo projekte? Da ste zvali Kostića u tri ujutru, i pitali ga „da li imaš projekat za sto miliona", rekao bi „imam". Sto miliona je za jednu veliku firmu OK, a za nacionalnu ekonomiju ništa.

Gde vidite onda Srbiju za deset godina, a gde današnje glavne aktere - Nikolića i Vučića?

Uvek kad kažem da projekciju Srbije kroz deset godina sagledavam kroz projekciju lidera, moja supruga me upozorava da će neko pomisliti da sam zagovornik diktature. Naravno da nisam, ali sam svestan našeg nacionalnog karaktera koji uvek iznova traži vođu.
Mi imamo ekonomsku perspektivu, pod uslovom da joj se okrenemo. To će pre svega značiti da prestane vođenje nove izborne kampanje i stranačko napucavanje koalicionih partnera već u sledećem momentu nakon formiranja vlade. Naša najubedljivija ekonomska budućnost je u agraru i energetici. Srednjoročno, moramo da unapredimo obrazovni sistem. Tehnološka unapređenja nas mimoilaze, mi smo obrazovno nespremni da podržavamo dalji rast.

I koga vidite da sprovodi taj plan za deset godina?

Ako Vučić bude postavio tu agendu, mobilisao pomirenje svih elita i vlasti, i počeo da nas ekonomski podiže, vidim da će taj dvojac opstati. A ako Vučić to ne bude uradio, vidim da će opstati samo Toma Nikolić. Dakle, odluka je kod Vučića.