Prvi srpski brokeri učili na pijaci

Listajući stranice starih "Novina srbskih" iz 1817. godine, iz dana u dan pisalo se o "tečeniju novca na Vijenskoj berzi", priča za "Novosti" Milko Štimac, član Komisije za hartije od vrednosti i autor knjige "Srpsko berzansko poslovanje".

Tako je, recimo, loše prošao ko god je 1817. godine ulagao u trgovinu žitom, jer je te godine rodilo, puneći ambare i obarajući cene po berzama.

"Sa osam srebrnih forinti za vagan, koliko se plaćalo u januaru te godine, žito je pojeftinilo na pet srebrnih forinti u decembru", kaže Štimac.

U Srbiji je, dvadesetih i tridesetih godina 19. veka, ustaljivanje trgovaca, kao posebnog sloja i njihove delatnosti bio prvi znak da se ovaj prostor promenio i iskoračio unapred.

"Ono što su do tada radili povremeno seljaci okupljajući se na vašarima, sada su na sebe preuzeli trgovci i stvorili od toga kontinuiran proces. Svoju aktivnost su formirali u skladu sa trgovcima iz Vojvodine, koji su predstavljali glavne saradnike", priča Štimac.

"Tako su nastale i prve trgovinske institucije, zametak onoga što će kasnije dati berzu. Trgovalo se žitaricama, pasuljem, suvim šljivama, pekmezom i kožom. Seljaci bi ih dovozili na volovskim kolima u Beograd, u deo koji se zove Savamala. Tu je postojao ’Mali pijac’ na kome su ove proizvode otkupljivali trgovci koji su držali skladišta oko savskog pristaništa, u neposrednom komšiluku."

Od turske reči magaza za skladište, i ovi trgovci su se nazivali magazadžijama, a posredništvo u trgovanju magazadžiluk.

"Magazadžije su, tako, predstavljale prve domaće dilere na dnevnom tržištu, jer je to bio način trgovanja na Maloj pijaci", kaže Štimac.

"Vojvođanski trgovci su od njih otkupljivali robu, i preko savskog pristaništa, prosleđivali je dalje prvenstveno na tržište Beča i Pešte."

Beograd je, tokom prve polovine 19. veka, postao centar magazadžiluka.

"Prispevši u Beograd, na prekrcanim volovskim kolima, trgovci iz unutrašnjosti potražili bi varoške trgovce. A gde drugde, nego u kafani. Kafane oko pristaništa bile su pune lađara, stranaca, secikesa, danguba i trgovaca. Svaka od njih imala je i tablu, što je vrlo značajno za razvoj berzanskog poslovanja u nas. Ako traženog trgovca nema, njegov kolega iz unutrašnjosti bi na tabli napisao, ili bi našao nekog pismenog da to uradi, koliko je i koje robe doterao, svoje ime i gde se može naći. Varošanin, bilo neki određeni ili onaj koga ta roba zanima, potražio bi onog ko je poruku ostavio i posao bi bio sklopljen", navodi Milko Štimac.

"Nije dugo prošlo, a oni koji su lagano terali robu ka Beogradu, platili bi momka da na konju pohita i stigne koji dan pre njih i odmah na tabli u kafani napiše koja roba pristiže. Videvši poruku na tabli trgovci bi robu kupovali i preprodavali dok je ona još na putu."

Svako menjanje vlasnika podrazumevalo je da se stara poruka na tabli izbriše, a novi kupac upiše...

"Samo je još nešto nedostajalo da bi Beograd imao berzu u pravom smislu reči, a to je stalno, određeno mesto trgovanja. Vremenom se, između mnogih kafana u Savamali, izdvojila kafana “Bosna”. Pored preprodaje robe, tu se menjao i novac, strani, jer Srbija svoj još nije imala. Ipak, to nije bilo to", napominje naš sagovornik.

Panta Hadži Stoilov, beogradski bazerđenbaša (poput ministra trgovine) na kneževom dvoru, uputio je knjazu Milošu Obrenoviću pismo s molbom da se osnuje berza.

"U to vreme u Srbiji su u opticaju bili turski groši i austrijski novac cvancigeri kako su ih tada nazivali. U prostor između groša i cvancigera smestila se i aktivnost kneza Miloša. On je od beogradskog paše dobio pod zakup skele, carine i poreze. Zakup je pogođen u grošima, kojima je vrednost stalno padala, a Miloš ga je naplaćivao u stabilnim austrijskim parama, što je bila zgoda za zaradu na kursnim razlikama", priča Štimac.

"Zato knezu nije ni odgovaralo da se osnuje berza koja će ujednačiti i umeriti cenovne i kursne oscilacije. Odlučio je da se taj posao odloži do daljnjeg, a stanje se u naredne tri decenije nije promenilo. Beogradska berza morala je da sačeka još šest decenija i vladara sa nešto manje trgovačkih ambicija, da bi bila zvanično osnovana..."

Bombe prekinule trgovinu

Prvi prekid rada Beogradske berze bio je po nacističkom napadu na Poljsku 1. septembra 1939. godine. Nervoza na tržištu prerasla je u paniku, pa je Berza prekinula sa radom da ne bi došlo do većih gubitaka. Prekid je trajao do 7. septembra.

Štimac ističe da je drugi, definitivni prekid rada bio je po otpočinjanju rata u našoj zemlji: bombardovanje u aprilu 1941. godine uništilo je i Beogradsku berzu, instituciju čiji je sistem trgovanja građen skoro vek i po kroz generacije trgovaca, industrijalaca i bankara. Posle Drugog svetskog rata berza nije obnovila poslovanje, ostala je zatvorena po drugi put, ali definitivno. A, bila je smeštena u zgradi sadašnjeg Etnografskog muzeja.

"Kao pravno lice ugašena je tek u prvoj polovini pedesetih godina. Priča o berzi nastavlja se tek 1989. godine, kada je po posebnom zakonu osnovano Jugoslovensko tržište kapitala. Nekoliko godina potom, tržište uzima stari naziv Beogradska berza ", navodi Štimac.

Osnivanje berze

Kralj Milan Obrenović, 3. novembra 1886, potpisuje u Nišu Odobrenje za Zakon o javnim berzama. Statut berze potvrđen je u Ministarstvu privrede 3. oktobra 1894. godine, a dva dana kasnije objavljen je poziv za upis u članstvo berze, na koji su odgovorili svi ugledni beogradski trgovci, kao i mnogi iz unutrašnjosti. Osnivačka skupština održana je 21. novembra u kafani "Gradska kasina".

"Redovan rad Beogradske berze počeo je odmah posle Nove godine. Na prvom sastanku prodato je, između ostalog, 300 zlatnika napoleona po srednjem kursu od 23,49 dinara. Kurs austrijske forinte prema dinarau bio je 237,86 do 237,95. Period prilagođavanja trajao je prve tri godine.." - ističe Milko Štimac.

Iz izveštaja godišnjoj skupštini članova Beogradske berze, 1904. godine, može se videti da je berzansko trgovanje već toliko uznapredovalo i da su savladane sve početničke teškoće.

Trgovina je s početka tog veka trpela i zbog opštih prilika, koje su prouzrokovale pad berzanskog prometa u 1904. godini za 4,5 miliona dinara. Prethodne godine izvoz pšenice je bio loš, pa je vrednost izvoza pala za 5,738 miliona dinara. Gubitak je delimično nadoknađen porastom izvoza brašna, naročito u Tursku. Na prodaji brašna na strani zaradilo se 422.000 dinara, naspram samo 38.000 u 1902. godini. Šljive su loše rodile, dajući samo trećinu redovnog prinosa, pa je vrednost izvoza pala za 1,7 miliona dinara, a pekmeza za 700.000 dinara. Pala je i vrednost izvoza svinja za 1,5 miliona dinara...

"Stvar" je spasla suša, koja je pogodila i Srbiju 1904. godine, što je dovelo po rasta cene pšenice. Te godine gubitak je nadoknađen na šljivama i pekmezu...