Rebalans budžeta - kako pojesti slona?

Deficit budžeta je povećan na 6,2% sa planiranih 4,5% BDP. To je više nego što bi Srbija smela trenutno sebi da dopusti, preko 500 miliona evra više nego što je za ovu godinu planirano. Ministar finansija samo je preuzeo već napravljeni šablon prethodne vlade za ovu godinu i podigao rashode tamo gde je bilo neophodno da se ispune obećanja ili trendovi rada prethodne vlade. A onda su deficit podigli još malo preko toga. Od ministra Dinkića čuli smo sa jedne strane da je rast duga alarmantan, da Srbiji preti grčki scenario i da je potrebno zaustaviti rast javnog duga. Istovremeno, usvojenim rebalansom planira se povećanje deficita, time povećanje duga i ubrzanje njegovog rasta.

Ministar se pravda činjenicom da je prethodna vlada kriva za prebacivanje deficita. To je tačno i svakako je otežalo situaciju u kojoj se pravi rebalans. Međutim, fiskalni savet dao je detaljnu analizu u kojoj pokazuje da je rebalansom deficit povećan iznad nivoa koji bi bio posledica prethodne vlade. Da je smanjenje deficita i rasta javnog duga prava motivacija ministarstva ne bi se išlo u nerezonske poteze povećanja plata, poljoprivrednih subvencija, subvencionisanih kredita, troškova državne stanogradnje, garancija za gubitaše i slično. Pominjanje opasnosti od grčkog scenarija i isplata 13. penzije kada je država u dugovima do guše ne ide zajedno. Podizanje PDV da bi se finansirala povećana potrošnja nije rebalans, već rebalast budžeta - dodatno oporezivanje za još rasipničkog trošenja.

Visina ušteda koje se promovišu zanemraljiva je naspram problema. Ukidanje 7 agencija na papiru sa smanjenjem plata za par stotina činovnika dok se višak u javnom sektoru meri desetinama hiljada nije nikakva ušteda. Par miliona evra od svih sitnih ušteda prema pola milijarde za koliko je povećan deficit može smatrati statističkom greškom.

Nismo čuli, a moralo bi biti jasno, da je 13. penzija potpuno neopravdan i neracionalan potez. Može se raspravljati o pravednosti ovakvog poteza ali ne i o održivosti dodatnih troškova na penzije. PIO fond je u toliko velikom deficitu, preko 1,5 milijardi evra, da je svako relativno povećanje penzija neopravdano. Zapravo, da bi smanjili deficit budžeta penzije bi morale da se smanje kako bi se odgovorilo realnim (ne)mogućnostima privatnog sektora da te penzije finansira. Naravno, retko ko sme da kaže da je 13. penzija čista ucena koalicionih partnera jer je za PUPS to bio jedan od uslova za formiranje parlamentarne većine.

Ima u rebalansu i dobrih ideja poput uvođenje sopstvenih prihoda državnih tela u budžet te ukidanja niza parafiskalnih nameta. Takođe je pohvalna i ideja da se deficit sledeće godine spusti na 3,5% BDP. Međutim, kako verovati da se neće naći drugačiji načini da se novac isisa iz privatnog sektora jer su isti ljudi koji rukovode javnim finansijama sedeli u prethodne tri vlade koje su izmislile koncept parafiskalnog prihodovanja? Drugo, čovek koji govori da treba smanjiti deficit a zapravo ga povećava, koji krivi prethodnu vladu u kojoj je i sam sedeo, koji govori o lažiranju podataka koji su već bili javno dostupni, nema kredibilitet koji osigurava da će deficit naredne godine stvarno smanjiti.

Javni dug Srbije duplirao se za 4 godine i nastavlja da galopira. Banke ubrzano povlače sredstva iz zemlje, veliki biznisi prave izlazne strategije a neki su se već povukli. Na finansijskim tržištima rejting nam je na dnu pa se dug finansira po brzo rastućim kamatama. Te činjenice oslikavaju sumorno stanje javnih finansija. Deficit budžeta Srbije je poput slona za koga se svi prave da ga ne primećuju. Može ministar finansija da se pravi da slona nema, međutim naš slon od deficita je tu, smrdi, veliki je i maše surlom na sve strane gde slonu mesto nije. Rebalans budžeta se na kraju sveo samo na rebalast troškova potrošnje na poreske obveznike i buduće generacije.